БИОСКОПИ

Тридесетих година прошлог века Шабац није имао више од десет хиљада становника. Па ипак се убрајао, после Београда, у најнапредније, најевропскије градове у Србији. Због развијеног културног па и боемског живота звали су га „Мали Париз“. Поред Гимназије, Учитељске школе, друштва „Абрашевић“, читаонице, имао је и четири биоскопа: „Париз“, „Касина“, „Чачић“ и „Лав“.
Ученици Гимназије и Учитељске школе били су главна биоскопска публика. У наше време филмови су били неми. Сећам се и неких популарних глумаца: Шарла Чаплина, Пат и Патошона, Олиа и Станлија, Џеки Кугана, Тарзана Вајсмилер, и наравно лепотице Грете Гарбо. Најчешће смо одлазили у „Париз“. То је био хотел са салом, бином и великим платном. Седело се за кафанским столовима. За паузу између чинова, када се премотавала филмска трака, келнери су доносили наруџбине одраслим посетиоцима. Да би се разбила монотонија немог филма, у десном углу испред бине (платна) свирао је мали оркестар од три члана. Међу њима на контрабасу обавезно је био и наш наставник гимнастике Брат Јура.
Ђацима је било забрањено да иду на вечерње представе. Према школским прописима ученицима је било дозвољен излазак на улицу и одлазак на приредбе зими до осам а лети до девет часова. Према томе ми ђаци могли смо посећивати само дневне представе (од 17 часова).
Мој друг из петог разреда гимназије Раде Ђукановић некад би прекршио ову наредбу. Да га не би професори препознали, једно вече ставио је бркове, црне наочаре и шешир и отишао у „Париз“ на вечерњу представу. Био је уверен да га ни рођена мајка не би препознала. Сео је за сто при крају сале. Угасило се светло и почео је први чин. После неколико тренутака уђе један посетилац. Приђе његовом столу и упита „Да ли је слободно?“. Током представе нисам ступао у разговор са дошљаком јер сам препознао свог професора латинског језика Шимона Бјенеша. Веровао сам да није у мени препознао свога ученика.