ОД СЕВЕРА ДО ЈУГА ТАЈЛАНДА
У ЏУНГЛИ ПЛАНИНСКОГ БЕСПУЋА
Путујемо још северније.
Пењемо се дубоко у џунглу планинске висоравни, тамо, где се још увек на свом маргиналном путу простора и времена, налазе племенске територије.
У неприступачној, једва проходној дивљини и нама непознатом свету, срешћемо људе који још увек не признају ничије границе ни законе изузев сопствених.
Узаном стазом поред пута, у сусрет нам долази младић. Површина његових груди је тетовирана. Носи дугачку торбу на леђима. Бедра му обавија танка кожа Приближава нам се. Листови ногу му обавијени платном учвршћеним пантљикама. Стопала му боса! (Штите потколенице кад иду кроз траву и отровне лијане.)
Крстаримо џунглом северног Тајланда у жељи да обиђемо племена која живе у овом беспућу. Мотор џипа брекће, гуме „шлајфују“ и шкрипе док се пењемо кривудавим излоканим путем између дрвећа и ниских облака. Кроз кишну завесу угледасмо колибе. Са ивице кровова покривених сувим палминим лишћем слива се млаз воде и цури у издубљена дебла дрвећа. Касније ће је употребити за прање рубља или неко од ретких купања, деце углавном. Прескачемо велике жуте баре. Прете да се излију кроз отворена врата кућа племена Јао. У полумраку се види прашњави под и широки дрвени кревет без душека. На њему спавају деца. Са дрвеног свода виси рупичаста, мрежа за спавање; испод ниске столице је опружен пас.
Племе Јао има необичну одећу. Жене на глави носе велике црне турбане; око врата свака има пламеноцрвену крагну направљену од вуне. Многе од њих су седеле на дрвеним степеницама и пушиле. Доњи део њихове луле је округао, величине ораха. Рупичасто је избушен и повезан цевастим наставком. Необично малим шакама жена раздваја лулу. У округли део ставља смеђи садржај из сасушеног листа, пали га, спаја и сужени део ставља у уста. Помно увлачи дим задржавајући га дуго у себи.
Једна ми се насмешила својим модрим уснама и задовољно климнула главом. Узвратила сам јој. Истог часа је устала и пружила ми своју лулу. Одмахнула сам руком; зачуђено ме посматрала „стакластим“ погледом мајушних очију са огромним зеницама. У њеној крхкој појави са смежураном кожом било је нечег тужног...Ко би је боље загледао, приметио би њену веселу и задовољну душу.
Пењемо се дубоко у џунглу планинске висоравни, тамо, где се још увек на свом маргиналном путу простора и времена, налазе племенске територије.
У неприступачној, једва проходној дивљини и нама непознатом свету, срешћемо људе који још увек не признају ничије границе ни законе изузев сопствених.
Узаном стазом поред пута, у сусрет нам долази младић. Површина његових груди је тетовирана. Носи дугачку торбу на леђима. Бедра му обавија танка кожа Приближава нам се. Листови ногу му обавијени платном учвршћеним пантљикама. Стопала му боса! (Штите потколенице кад иду кроз траву и отровне лијане.)
Крстаримо џунглом северног Тајланда у жељи да обиђемо племена која живе у овом беспућу. Мотор џипа брекће, гуме „шлајфују“ и шкрипе док се пењемо кривудавим излоканим путем између дрвећа и ниских облака. Кроз кишну завесу угледасмо колибе. Са ивице кровова покривених сувим палминим лишћем слива се млаз воде и цури у издубљена дебла дрвећа. Касније ће је употребити за прање рубља или неко од ретких купања, деце углавном. Прескачемо велике жуте баре. Прете да се излију кроз отворена врата кућа племена Јао. У полумраку се види прашњави под и широки дрвени кревет без душека. На њему спавају деца. Са дрвеног свода виси рупичаста, мрежа за спавање; испод ниске столице је опружен пас.
Племе Јао има необичну одећу. Жене на глави носе велике црне турбане; око врата свака има пламеноцрвену крагну направљену од вуне. Многе од њих су седеле на дрвеним степеницама и пушиле. Доњи део њихове луле је округао, величине ораха. Рупичасто је избушен и повезан цевастим наставком. Необично малим шакама жена раздваја лулу. У округли део ставља смеђи садржај из сасушеног листа, пали га, спаја и сужени део ставља у уста. Помно увлачи дим задржавајући га дуго у себи.
Једна ми се насмешила својим модрим уснама и задовољно климнула главом. Узвратила сам јој. Истог часа је устала и пружила ми своју лулу. Одмахнула сам руком; зачуђено ме посматрала „стакластим“ погледом мајушних очију са огромним зеницама. У њеној крхкој појави са смежураном кожом било је нечег тужног...Ко би је боље загледао, приметио би њену веселу и задовољну душу.
Најновији број
25. април 2024.
