НА ИВИЦИ ГРОТЛА

Дакле, ОВО ЈЕ ЕТНА ““ тајанствена, злосутна, и изнад свега узвишена. (да је у Азији била би света!) Осећање мајушности, стрепње и дивљења измешано је са дрхтавицом од суровог северца што раскопчава јакну, надувава капуљачу и спречава кораꓦ А, корак је астронаутски, Амстроговски-лебдећи, баш као да сам на Месечевом тлу.
Испред мене је колона сапутника (као да је мравља), један иза другог упутила се уском шпицастом ивицом између два гротла са дубоким амбисом. Из обе обе окомите стране излази дим. Помешан са песком и пепелом пече очи, увлачи се у косу, нос, у уши. Уста су ми отворена (само тако могу да дишем), испуњена су сумпорном паром.
Састављам зубе и грицкам - ГРИЦКАМ ЕТНУ!! (грицкаћу је све време и касније, данима“¦)
И сунце је друге боје ““ бакарно од гасова и побеснелих рупа, баца сенку по коси провалије, а по шпицастом рубу кратера са супротне стране одсликава мајушне издужене сенке наших тела. Не разазнајем Петра, нити кога другог, сви смо исти ““ ситни, безлични и безначајни према силесији планинској која може сваког часа да затутњи, да груне, да се распали, располути и куљн哦
КРАЈ!
Испред мене је опет дебела нит белог канапа који каже:
„Нии макац даље!“
Обасјана тим чудно обојеним и необичним сунцем, полутка гротла се откри до дна.