ИВАН РАДОВАНОВИЋ, ДИРЕКТОР КОЦ БОГАТИЋ
ТРАЈНО СЕЋАЊЕ НА ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА
Писац “Хајдук Станка”, заслужио је много више него што покушавамо да му вратимо покретањем манифестације, њему у част, која је ове године први пут одржана у Глоговцу и Београду, истиче Радовановић у разговору за “Глас Подриња”
Директор Културно-образовног центра Богатић, Иван Радовановић, није се двоумио ни једног тренутка када је недавно председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић, предложио одржавање манифестације “Дани Јанка Веселиновића”, поводом 110. годишњице од смрти признатог књижевника који је својим укупним делом оставио неизбрисив траг у животу мачванског села у доба буђења националне свести. Предлог је са задовољством прихватио и одмах почео да ради на његовој реализацији.
Радовановић, на почетку разговора за “Глас Подриња”, показује пројекат за обнову Дома културе у Глоговцу, где је Јанко провео највећи део свог кратког животног века, који би делом био преуређен за музеј посвећен знаменитом књижевнику.
- Чуо сам из прича старијих, а доста из читања књига и сам сазнао о нашем Јанку, који се родио у оближњем Салашу Црнобарском, а највећи део живота провео у Глоговцу, где је службовао његов отац, прота Милош. Готово да нема куће у Мачви која није сазнала за “Хајдук Станка”, многи и из усмених предања, а до дана данашњег нема романа у српској књижевности који је доживео више издања. Једно је штампано и у Њујорку, захваљујући Николи Тесли, коме је дело посвећено, а и општина Богатић је својевремено штампала „Хадук Станка“, каже Радовановић.
Он одговара и на питање, да ли смо се протеклих година неправедно односили према једном од првих српских књижевника реалиста у 19. веку.
- Сама чињеница да је његово велико дело неправедно избрисано из обавезне ђачке лектире, довољно говори о нашој вечитој бољки, а то је заборавност. Ми се и поменутом манифестацијом која је одржана у Глоговцу и Београду трудимо да Јанка не заборавимо. Увели смо и књижевну награду за историјски роман с његовим именом, а планиран је и обилазак места којима се кретао и где је све службовао.
Чули смо и за његове велике заслуге у очувању традиционалне српске народне песме?
- Јесте, познато је да је он имао леп глас. Није желео да пева пред олтаром, већ у кафанама. Многе незаборавне мелодије, његове омиљене песме остале су до данашњих дана.
Јанко је нема сумње био народски човек. Много је волео свој крај и своје земљаке.
- О томе најбоље сведочи и његова сахрана у Глоговцу. Новине су писале, како је те 1905. године цела Мачва плакала, а као ехо одзвањале речи хрватског колеге изговорене крај његовог одра: Како мора да те памти твоја Мачва, кад те не могу заборавити Ја, коме си дао парче хлеба и парче душе. Сахрани је присуствовао велики број људи, његових ђака и колега, знаменитих српских књижевника, којима је и сам припадао, закључује Радовановић.
Радовановић, на почетку разговора за “Глас Подриња”, показује пројекат за обнову Дома културе у Глоговцу, где је Јанко провео највећи део свог кратког животног века, који би делом био преуређен за музеј посвећен знаменитом књижевнику.
- Чуо сам из прича старијих, а доста из читања књига и сам сазнао о нашем Јанку, који се родио у оближњем Салашу Црнобарском, а највећи део живота провео у Глоговцу, где је службовао његов отац, прота Милош. Готово да нема куће у Мачви која није сазнала за “Хајдук Станка”, многи и из усмених предања, а до дана данашњег нема романа у српској књижевности који је доживео више издања. Једно је штампано и у Њујорку, захваљујући Николи Тесли, коме је дело посвећено, а и општина Богатић је својевремено штампала „Хадук Станка“, каже Радовановић.
Он одговара и на питање, да ли смо се протеклих година неправедно односили према једном од првих српских књижевника реалиста у 19. веку.
- Сама чињеница да је његово велико дело неправедно избрисано из обавезне ђачке лектире, довољно говори о нашој вечитој бољки, а то је заборавност. Ми се и поменутом манифестацијом која је одржана у Глоговцу и Београду трудимо да Јанка не заборавимо. Увели смо и књижевну награду за историјски роман с његовим именом, а планиран је и обилазак места којима се кретао и где је све службовао.
Чули смо и за његове велике заслуге у очувању традиционалне српске народне песме?
- Јесте, познато је да је он имао леп глас. Није желео да пева пред олтаром, већ у кафанама. Многе незаборавне мелодије, његове омиљене песме остале су до данашњих дана.
Јанко је нема сумње био народски човек. Много је волео свој крај и своје земљаке.
- О томе најбоље сведочи и његова сахрана у Глоговцу. Новине су писале, како је те 1905. године цела Мачва плакала, а као ехо одзвањале речи хрватског колеге изговорене крај његовог одра: Како мора да те памти твоја Мачва, кад те не могу заборавити Ја, коме си дао парче хлеба и парче душе. Сахрани је присуствовао велики број људи, његових ђака и колега, знаменитих српских књижевника, којима је и сам припадао, закључује Радовановић.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
