ПАЖЊА, МАЛИ ВАМПИРИ

Топло и суво време је идеално за дужи боравак и дружење у природи. Ово се посебно односи на све оне који имају кућне љубимце. Крпељи веома често стану на пут добром расположењу, како због четвороножних пријатеља, тако и због сопственог здравља.
Крпељи су ектопаразити који паразитирају на људима и топлокрвним животињама. Најактивнији су у пролеће и у јесен док су за време хладних дана неактивни. Из тог разлога шетње љубимаца и излазак у природу у рано пролеће и јесен представља највећи ризик.
Својим присуством на кожи иритирају домаћина, могу да доведу до алергијских реакција и да узрокују крпељску парализу (тицк парализу) и анемију. Највећа опасност од крпеља је та што су они вектори у преносу неких бактеријских, вирусних и паразитских обољења.
Станишта крпеља су најчешће шуме, високе траве, грмови, шибље и остали предели покривени жбунастом вегетацијом. Крпељи не траже активно свог домаћина него домаћин покупи крпеља проласком кроз траву, шибље и друга станишта крпеља. Механизам проналажења домаћина се код крпеља ослања на њух, они се спуштају на нове домаћине кад осете мирис бутанске киселине коју преко коже луче сви сисари.
Када се закаче на свог домаћина, сишу крв и хране се како би могли даље да се развијају и размножавају. Убод крпеља је безболан јер они луче анестетичке материје па је из тог разлога тешко осетити кад се крпељ “ прикачи “ за кожу.
Крпељи подједнако „воле“ и људе и остале животиње али је код паса и мачака њихово откривање доста отежано због присуства длаке и због тога што крпељ у почетку има пречник од само 1-2 мм. Код паса се крпељи најчешће налазе у пределу главе и врата. Најлакше их је приметити када се насисају крви јер тада повећавају своју величину. Код мачака се много ређе налазе него код паса.
На месту убода настаје оштећење коже које може представљати улазно место инфекције . Након сисања крви крпељи поврате садржај који може садржати узрочнике заразних болести и на тај начин представљају векторе многих обољења.
Најчешће обољење које крпељи преносе на псе је бабезиоза, ерлихиоза, борелиоза (лајмска болест) и др. Крпељска парализа и анемија услед присуства крпеља на псима и мачкама се не јавља из разлога што већина власника животиња примете крпеље на животињи, а да би настали ови поремећаји потребно је да већи број крпеља борави на животињи.
Приликом уклањања крпељ се никако не сме физички повредити, кидати, палити, нити иритирати различитим средствима: уљем, бензином, алкохолом... Сви ови поступци још више фаворизују лучење пљувачке крпеља, а са њом и улазак узрочника и настанак инфекције. Крпеља треба одстранити пинцетом, хватањем рилице (усни апарат) што ближе кожи, а после одстрањивања место убода дезинфиковати. Одстрањене крпеље треба спалити, а никако се не смеју гњечити јер могу садржати узрочнике болести који могу прећи на људе. Крпеље је потребно у што краћем року одстранити са животиње јер се на тај начин избегава пренос заразне болести.
Место на коме је крпељ псу сисао крв треба очистити алкохолом и следећих десетак дана мало пажљивије посматрати понашање и мокрење пса. Уколико пас буде показивао знаке слабости, високу температуру и тамнију мокраћу треба га одмах одвести код ветеринара. Успешност лечења и ниво трајних оштећења јетре директно зависе од благовремене дијагнозе и клиничког третмана.
Боље спречити него лечити је пословица која се итекако може применити када су крпељи у питању. Приликом шетње љубимаца потребно је избегавати подручја где има крпеља ( висока трава, шибље, грмови ) поготово у пролеће и лето. Ако се након шетње на животињи запази крпељ потребно га је извадити.
Јако је битно своје љубимце на време заштитити од крпеља, бува и других ектопаразита. То се може постићи коришћењем посебних шампона, прашкова, спот-он препарата, огрлица и др. На тај начин водимо рачуна не само о свом љубимцу, већ и о себи, као и о здрављу и сигурности других људи и животиња.