БИОСКОП

Школско звоно се неумољиво оглашавало. Већ трећи пут сам, на леђима друга, писао, а затим цепао писмо које сам на крају довршио на свом колену. На великом одмору искористићу гужву и тутнућу јој позив за биоскоп. Да ли ће пристати? Па тако смо се дуго гледали ових дана. Црвенео сам у лицу при помисли на њу. Причали су ми да ми је филм одличан и да има доста љубавних сцена.
На заказано место дошао сам петнаест минута раније. Стискао сам две карте у џепу и подрхтавао целим телом, више од узбуђења него од прохладне фебруарске вечери. Купио сам двадесет други ред, задња два седишта до зида. Састанак је био пред зградом „Америка“ преко пута хотела „Југославија“. Много су ме нервирали сви они који су ме питали: „Шта радиш? Кога чекаш по овој зими?“ Нисам имао одговор за њих. Па то је као када рибара питаш: Где идеш?- помислио сам. Сваки час сам гледао у сат нервозно шетајући поред осветљеног излога, кријући лице од пролазника. Што је већ нема? Само да дође! Од великог стиска, кеса се поцепала и негро бомбоне су се расуле по џепу. Како ћу јој дати, једну по једну, директно из руке?
Пришла ми је са леђа и благо додирнула по рамену: „ Јеси ли дуго чекао? „ Могу ја да чекам цео дан: - замало нисам рекао. Ишли смо ћутке једно поред другог. Кришом сам је гледао. Имала је тегет доламицу и тегет букле шал, који је истицао њене румене образе. Шишке су јој падале до плавих очију, које ни једног тренутка нису мировале. Весело се кикотала хватајући крупне пахуљице снега. Ћутао сам, као заливен, правећи крупне кораке, тако да је морала повремено и потрчати да би ме стигла.
Пред „Касином“ смо наишли на много света. „Семенке! Спорт за зубе!“- чули су се улични продавци. Крчио сам пролаз лактовима, успут се извињавајући накострешеним момцима. Познати су се значајно јављали, а ја сам због тога хтео да пукнем од беса. Најзад смо сели на своја места, прекривши колена капутима, погледа управљеног према платну, жељно очекујући почетак. Филмске новости, имена сценаристе, монтажера, помоћника редитеља појачавали су моје нестрпљење. Најзад је почео филм и сви, осим мене, помно су пратили узбудљиве сцене. Морам је ухватити за руку. Горео сам при тој помисли, а глава је хтела да се распрсне. Боље да је загрлим, али сметаћу онима позади. Од силног померања шкрипао сам седиштем, па су људи около почели да негодују. Време је пролазило, а моја решеност је сплашњавала. Хајде, сад! -охрабривао сам сам себе. Прихватила је моју влажну руку са обе њене меке, топле руке.
Платно више нисам видео, а из даљине сам чуо њен забринути глас „Ти дрхтиш! Јеси ли добро?“
Све бомбоне сам вратио кући.