КАД СУ ЉУДИ ЗАДУЖБИНА

Милан Глумац, родом из Глине, на Банији, 23-годишњи младић тамноплавих очију, милог лица и поносног држања, готово стидљиво је доживео аплауз колега, професора, пријатеља и рођака, у тренутку када му је декан Правног факултета у Београду уручио специјално признање за најбољег дипломца. Међу онима који су Милану, после скромне свечаности, најсрдачније и најтоплије честитали, био је и Живко Јелић, блиски пријатељ Милановог ментора и својеврсног родитеља Мила Николића, нашег човека из Лос Анђелеса, у Америци.
Као осмогодишњи дечак Милан је дошао из хрватске “Олује“, на трактору, са сестром и ујаком, јединим преживелим од, до последњег, нашег рата, велике и познате српске породице Глумац у Глини и на Банији. Дуга би и, углавном, тужна била прича о кратком животу дечака и младића Милана до његових студија права, које је тако успешно завршио. Зато је ово прича о човеку који Милану помогао, финансијски и на друге начине, да постане дипломирани правник, ускоро и студент постипломских студија на истом факултету. Реч је о Милу Николићу, рођеном Шапчанину, који скоро четири деценије живи у Америци, а није заборавио Род и корене. Напротив. Милан Глумац је један од 20-ро деце, који су у несрећном рату на просторима бивше Југославије 90-тих година прошлог века, остали без једног или оба родитеља, којима Николић помаже да одрасту као честити људи.