ОМЛАДИНСКО ПОЗОРИШТЕ „ВОЖД“ УСПЕШНОМ ПРЕМИЈЕРОМ ОТВОРИЛО СЕЗОНУ 2016/2017.
И БИ ПРИЧА...
На дан смрти Стевана Сремца, творца дела „Зона Замфирова“, написаног на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини, прошлог петка у режији Душана Симића и Марка Рибића, успешно изведена представа коју је публика у препуној сали Дома културе Мишар са одушевљењем пропратила
Дух Ниша с краја деветнаестог века, у који је преточена истинита приштинска прича о Зони, у маестралном делу Стевана Сремца „Зона Замфирова“, оживљен је прошлог петка у сали Дома културе Мишар. Омладинско позориште „Вожд“ и овога пута није изневерило очекивања многобројне публике. Из угла редитељског двојца Душана Симића и Марка Рибића изазов је био велики, али на основу виђеног делу српске драмске литературе додали су дах новог у драматуршкој обради.
Доказани редитељски двојац успео је овом премијером да превазиђе и прошлогодишњу представу „Путујуће позориште Шопаловић“ са којом су успешно прошли на фестивалима. Глумачки ансамбл у саставу Оливера Гуцонић (Зона), Ђорђе Митровић (Хаџи Замфир), Милица Поповић (Ташана), Вања Павловић (Таска), Ања Глигорић (Васка), Душан Симић (Мане кујунџија), Нина Стокић (Јевда), Тамара Бастаја (Дока), Филип Рајковић (Ујка Таско), Никола Ђукић (Поте), Никола Јовановић (Чорбаџи Јордан), Кристина Вулетић (Перса), Марко Рибић (Манулаћ) и Јелена Бркић (Певачица Лела/Калина) успео је да изнесе више него одличну причу у којој велику улогу има дијалект. Прва препрека одлично је савладана што су, поред изузетне глуме поткрепљене сценским покретом, кореографијом, мимиком, доказали полетношћу на сцени која је од краја до почетка држала пажњу публике.
Аутентични костими Љубице Симић допринели су свеопштем утиску који је несумњиво све присутне вратио у стари Ниш, као и сонгови Милоша Тојића. Ауторски пројекат од драматуршке обраде, преко кореографије и музике, до костима показао је да се уз много љубави и воље може много тога постићи. Уз чињеницу да су лоши технички услови, као и увек, били један од већих проблема овог позоришта, можемо само „скинути капу“ овим младим људима који су чак и на премијери успешно превазишли мањи проблем у функционисању сценографије. Он је скоро неприметно решен у тренутку тако да се представа до краја одвијала у замишљеном правцу. Смех и аплауз, током целе представе, то су несумњиво потврдили. Остаје само да им пожелимо још много извођења како у граду и околини тако и на фестивалима јер имају шта да кажу и покажу.
Импресионира њихова потпуна преданост свему. Овога пута себи су задали јако тешке задатке од драматизације, преко композиције, кореографије, одличних костима. Све су сами урадили. Потпуно је невероватна преданост и вера с којом они то раде. То толико плени да човек такође мора да им поверује.
Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта
Доказани редитељски двојац успео је овом премијером да превазиђе и прошлогодишњу представу „Путујуће позориште Шопаловић“ са којом су успешно прошли на фестивалима. Глумачки ансамбл у саставу Оливера Гуцонић (Зона), Ђорђе Митровић (Хаџи Замфир), Милица Поповић (Ташана), Вања Павловић (Таска), Ања Глигорић (Васка), Душан Симић (Мане кујунџија), Нина Стокић (Јевда), Тамара Бастаја (Дока), Филип Рајковић (Ујка Таско), Никола Ђукић (Поте), Никола Јовановић (Чорбаџи Јордан), Кристина Вулетић (Перса), Марко Рибић (Манулаћ) и Јелена Бркић (Певачица Лела/Калина) успео је да изнесе више него одличну причу у којој велику улогу има дијалект. Прва препрека одлично је савладана што су, поред изузетне глуме поткрепљене сценским покретом, кореографијом, мимиком, доказали полетношћу на сцени која је од краја до почетка држала пажњу публике.
Аутентични костими Љубице Симић допринели су свеопштем утиску који је несумњиво све присутне вратио у стари Ниш, као и сонгови Милоша Тојића. Ауторски пројекат од драматуршке обраде, преко кореографије и музике, до костима показао је да се уз много љубави и воље може много тога постићи. Уз чињеницу да су лоши технички услови, као и увек, били један од већих проблема овог позоришта, можемо само „скинути капу“ овим младим људима који су чак и на премијери успешно превазишли мањи проблем у функционисању сценографије. Он је скоро неприметно решен у тренутку тако да се представа до краја одвијала у замишљеном правцу. Смех и аплауз, током целе представе, то су несумњиво потврдили. Остаје само да им пожелимо још много извођења како у граду и околини тако и на фестивалима јер имају шта да кажу и покажу.
Импресионира њихова потпуна преданост свему. Овога пута себи су задали јако тешке задатке од драматизације, преко композиције, кореографије, одличних костима. Све су сами урадили. Потпуно је невероватна преданост и вера с којом они то раде. То толико плени да човек такође мора да им поверује.
Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
