РАЗГОВОР СА ЗАШТИТНИКОМ ГРАЂАНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ САШОМ ЈАНКОВИЋЕМ
У СРБИЈИ ЗАКОН НЕ ВАЖИ ИСТО ЗА СВЕ
Институције морају да се врате свом изворном задатку: спровођења закона подједнако према сваком у свако доба, на сваком месту, без обзира на околности. Случај “Савамале“ показује да држава престаје да функционише и да питање примене закона постаје питање политичке воље појединих органа. У свакој држави постоје таблоиди, али нема пуно држава у којој таблоиди имају своју државу што је код нас случај
Грађани Србије у протеклом периоду код омбудсмана најчешће иду не би ли им била решена најелементарнија права: право на запослење, здравствену заштиту, остваривање права пред судом. Када је реч о поверењу у државне институције, многа истраживања показују да је оно код Срба најниже у целом региону. Томе су допринеле како бројне неразјашњене афере у које су уплетени органи власти, тако и свеприсутна негативна селекција кадра на јавним функцијама која се брани таблоидима. Србијом владају лоши ученици.
Не би ли изашли из општег црнила, треба да се пробудимо и почнемо са променама, јер сви имамо подједнаку друштвену одговорност. То да ли ћемо бити на папиру у Европској унији је мање важно од побољшања које бисмо на путу ка том циљу требали да осетимо у свакодневном животу. О свему овоме разговарали смо са Заштитником грађана Републике Србије Сашом Јанковићем.
Десета година постојања институције Заштитника грађана у Србији. Тим поводом одржани су округли столови у великом броју српских градова. Између осталих и у Шапцу. Шта је био циљ тих окупљања?
-Није ништа ново да заштитник грађана иде по Србији и са грађанима разговара о притужбама, прича са органима власти. Међутим, десет година постојања је прилика за још интензивније повезивање са грађанима. Поред стандардних путева за комуникацију, можда јавности није довољно позната чињеница да у 15 градова у Србији у библиотекама грађани могу индиректно да причају са мојим сарадницима преко видео везе.
Циљ ових скупова је био, као и у свакој институцији омбудсмана, да буде што доступнија грађанима, јер је она начин да се проблем грађана интитуционално идентификују и институционално решавају. Отуда у овој десетој години интензивнији контакт са грађанима.
Колико су грађани Србије упознати са надлежностима заштитника грађана?
-Грађани Србије релативно добро знају шта је заштитник грађана и зашто му се треба обраћати. Често се дешава да грађани боље знају шта је заштитник грађана него неки државни функционери који би закон требало да прате. То проистиче из чињенице да су грађани притиснути проблемима схватили да морају да науче механизме њиховог решавања. Колико су успешни у томе можда најбоље илуструје податак да у Шведској која има 210 година дугу традицију институције омбудсмана има већи број поднетих жалби које нису у домену деловања заштитника грађана него у Србији.
Због чега Вам се најчешће обраћају?
-Из године у годину број притужби заштитнику грађана све више расте. Годишњи извештаји имају све већи број страна. Оно што је такође евидентно је да су у протеклом периоду социјално економска права избила у први план. Раније је то било углавном незадовољство администрацијом, а сада су то најважнија животна питања: запошљавање, здравствена заштита, остваривање права пред судом. То је оно што провејава кроз сваку притужбу, док у позадини стоји неповерење грађана у равноправност пред законом, односно у чињеницу да ће се нешто стварно и десити ако је тако у закону написано. Уместо тога, наши грађани више верују у моћ “везе“. То су најчешћи случајеви са којима нам се обраћају. Углавном, можемо да им помогнемо, али то изгледа као исушивање мора чашицом.
Да ли грађани Србије верују званичним државним институцијама? И, да ли смо у пракси сви једнаки пред законом?
-Колико верују грађани Србије у институције показују анкете јавног мњења. Резултати су углавном поразни. Према тим подацима Срби најмање у региону верују у државне институције. То је јако лоше. Са друге стране, ја као заштитник грађана немам разлога да будем незадовољан степеном поверења, јер је он виши него степен поверења у неке друге органе који традиционално треба да представљају окосницу државе.
Међутим, тај несклад између очекивања грађана и рада институција не можемо решити тако што ћемо рећи да су институције непотребне, демократија не ваља, владавина права не ваља, увешћемо неки други модел. Решење је да се институције врате свом изворном задатку спровођења закона подједнако према сваком, у свако доба, на сваком месту, без обзира на околности.
На жалост, данас у Србији не важи закон подједнако за све. На папиру имамо једно а у пракси друго. Када треба да се запослимо тражимо везу, када идемо код доктора тражимо везу, када полиција треба да интервенеше веома је битно ко је у питању. Односно, ако неко у Београду продаје лубенице на тезги 20 цм дужој од прописаног, он може да настрада због тога на најтежи могући начин, а са друге стране неким људима се гледа кроз прсте за врло озбиљна кршења закона. То су све разлози зашто грађани институцијама не верују. Једноставно осећај правичности није постојан.
Да ли су том неповерењу донеле и “заташкане“ афере актуелне власти?
-Случај Савамале је јако илустративан за све проблеме са којима се људи овде суочавају. Нису десетине хиљади људи овде демонстрирале због рушења неколико објеката. Иако су ти објекти нечија имовина, иако је веома озбиљно питање када се нечија имовина руши без адекватне правне процедуре. Већ што се овде најбоље видело да држава престаје да функционише као држава и да примена закона постаје питање политичке воље појединих органа.
Контрола рада Министарства унутрашњих послова је показала да МУП те ноћи није радио свој посао како треба. Да га није уопште радио. А за грађане је застрашујуће да им се може десити ако неко насрне на њихову имовину, или на њихову личност, у зависности ко је тај неко, позив полицији буде узалудан.
Прича да Срби не воле државу још од периода Турака, овде не пије воду. Јер грађани само траже државу која функционише. Државу у којој ће полиција радити свој посао, где тужилаштво ради свој посао, комунална полиција ради свој посао а не да сви они затварају очи када неком то одговара. Због тога је случај Савамале јако битан. Дакле ту се радило о нечијој имовини, најбахатијем ноћном рушењу, о одузимању телефона од сведока, спречавању кретања људима у центру Београда јер је неко у сред главног града Србије окупирао један део територије, суспендовао сувереност Републике, успоставио своју власт на неколико часова, у црним униформама отишао са аутомобилом без таблица. То једноставно није смело да се деси. То није Србија.
“Хеликоптер“ је такође битан моменат наше свакидашњице. За разлику од Савамале нисам радио поступак контроле рада државних органа. С обзиром на јак емоционални набој везан за тај случај препустио сам то тужилаштву да реши. Међутим, чињеница је да је међу грађанима остао јако горак укус да тај догађај није био расветљен на начин који нам улива поверење да је то уређено објективо, непристрасно, истинито. Ни по бабу ни по стричевима.
Изјавили сте да “без ангажовања грађана нема праве демократије ни слободног друштва“. На који начин анимирати грађане Србије који већ годинама све више упадају у апатију да узму активно учешће у мењању свог душтвено-политичког окружења?
-Својим радом и радом ове институције покушавам да их уверим да има сврхе да се обрате државом органу уколико су уверени да су у праву. То покушавам на сваки могући начин, јер бих волео да истакнем да се ова институција не бави само пропагирањем права грађана већ и њиховом конкретном заштитом. И заиста преко 80 одсто препорука које као заштитник грађана дам бивају извршене. То је хиљаде људи који су захваљујући обраћању овој институцији доживело сатисфакцију да државни орган исправи нанету им грешку. Сада се поставља питање, да ли још више треба промовисати позитивне случајеве, говорити о њима како би грађани схватили да има сврхе, и то је углавном био мотив снимања сада актуелне серије “Моје право“.
Такође, мислим да је од изузетног значаја, да сви људи на јавној сцени, без обзира да ли су уметници, економисти, спортисти, у време када је држава у кризи (а осећање беспомоћности грађана је највећи показатељ те кризе) имају друштвену одговорност и немају права да ћуте. Свако од нас мора да схвати да наше друштво неће променити неко из Брисела, Вашингтона, или Москве, него ћемо то морати сами да урадимо.
Често сте критиковани од стране власти. Раније од демократских, док Вас ових дана “напредњаци“ називају “опозиционарем“. Зашто упорно желе да вас “политизују“?
-Да сам политичка власт добро бих размислио пре него заштитника грађана назовем опозиционарем. Ако анализирате све моје оцене и извештаје, закључићете да сви примери, а има их на стотине се тичу владавине права, правне сигурности као циља. Ако су ово опозиционе ствари, онда власт сама за себе каже да не жели владавину права, поштовање истих, ни правну једнакост и сигурност. То је лоше, а све су власти тако радиле. Питање је само интензитета али и квалитета тих критика. Додуше данас се раде ствари које никада нису, али генерално власт никада на контролу није благонаклоно гледала. Са једне стране то је разумљиво, нико не воли оног ко га контролише, али са друге стране ако схватимо да је та контрола део институционалног система и она помаже оном ко је на власти да санира оно што у његовом раду не ваља, те да у следећем изборном циклусу зато што је исправио своје грешке боље прође, очекивало би се да та контрола буде боље прихваћена.
Међутим изгледа да још морамо да сачекамо да став власти буде да власт значи одговорност а не моћ. Односно, да је заштитник грађана добродошао коректно институционални фактор, а не као што то схватају они који на власт гледају као на моћ да је неко ко смета да се успостави власт без права.
Као честа мета српских таблоида како бисте прокоментарисали данашње стање у медијима?
-Ко год данас буде означен за мету бива осуђен на најгору могућу медијску кампању и застрашивање. Био он политичар, државни функционер, спортиста или председник државе. Кроз извештаје сам правио еволуцију тог процеса: од таблоидизације медија, преко таблоидизације друштва до таблоидизације државе. Сада је пуштање полуинформација из државних органа у медије постала пракса. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података управо у овом месецу утврдио да су информације о пореском задужењу супруге једног политичара незаконито достављене таблоиду, да би од њих направљена реконструкција какву такви медији праве.
Такве ствари се не дешавају случајно. Нису ту новинари криви. На жалост, новинари у таблоидима су само алат. Ја могу да разумем ситуацију када неко не може да прехрани своје дете и себе, нема снаге да каже не таквој врсти захтева. Али ми овде имамо таблоиде који проистичу из државне политике која каже: оно што не можемо да решимо кроз институције, односно не можемо неком да докажемо да је корумпиран, да је злоупотребио функцију, ако неког не можемо да скинемо са листе популарности, онда ћемо се договорити па политички атентат извршити медијима.
Данас се политички атентат не раде метком него таблоидима. То је оно што је застрашујуће. У свакој држави постоје таблоиди али нема пуно држава у којој таблоиди имају државу.
Ових дана у Србију долази Делегација Европског парламента. Да ли ћете имати добре вести за њих?
-Не желим да им дајем добре вести за њих. Дајем реалан пресек стања у Србији, а као заштитник грађана нисам задовољан остваривањем права грађана у Србији. Оно што причам јавно, причам и њима. Немам право да улепшавам стварност. Процес европских интеграција за грађане Србије има смисла само ако унапредимо коришћење својих права. Ако представимо ситуацију као идеалну, и постанемо чланови ЕУ, шта ћете ви имати од тог папира ако вам се живот на боље није променио ни за трунку.
Ни “ДА“ ни “НЕ“
Да ли ћете се кандидовати за председника Србије?
-Зашто не могу да кажем да хоћу: ја сам државни функционер: заштитиник грађана Републике Србије. Председнички избори нису расписани. Сматрам да немам права, ако бих хтео да будем председнички кандидат, да се сад тако изјасним. Јер, од тог тренутка, све што кажем се ставља у контекст тих председничких избора. Имамо живог и здравог, хвала Богу, председника Србије који ради свој посао и пре расписивања председничких избора не треба да релативизујемо ни ту функцију ни функцију заштитника грађана. Искрено не знам како поједини министри јавно износе своју кандидатуру и при томе им не смета што ће се њихово министровање сад гледати кроз ту призму.
Зашто не могу да кажем да нећу: право грађана да бира и да буде биран је основно политичко људско право и нико од грађана не сме да захтева да се под притиском унапреди изјасне да ли ће или неће то право користити, као ни било које друго или да тражи да се тог права одрекне. Иако унапред знам, а знам шта ћу да урадим, као заштитник грађана не могу да кажем “Не“.
Владају лоши ученици
До чега је довела таблоидизација друштва?
-Велики проблем нашег друштва је што се велики број јако квалитетних људи који треба да буду на јавним функцијама, који треба да буду видљиви повлачи. Једноставно кажу “шта ми ово треба“, а под тиме мисле да себе гледају из дана у дан обасуте најгнуснијим лажима, да доводе своју породицу, пријатеље и родитеље у крајње непријатну ситуацију. Доносе одлуку да се склоне од непријатности и застрашивања. Управо тај метод “застрашивања“ измишљен са циљем да се не поремети крвоток наше јавне сцене је уродио плодом и довео до општег незадовољства грађана.
Оно како ми данас изгледамо сами себи није уопште добро. Стране делегације дођу, са својим ставом да је успех да се ми становници Балкана међусобно не поубијамо, па из те перспективе буду задовољне виђеним. Њихова очекивања су заправо мања од оног што ми можемо, а слика коју пружамо је заиста депресивна. А то је тако јер се квалитетни људи повлаче. Ко ће да ради у неком државном органу попут овога за пар стотина евра и замери се свим министарствима па га због тога у медијима окарактеришу као “корумпираног државног нерадника“, ако тај исти правник може да оде у банку и ради посао који је неупоредиво лакши за више новца.
Дакле, код нас је на сцени негативна селекција која се брани таблоидима, и док већини квалитетних људи не пада на памет да се излаже таквој врсти напада.За то време владају лоши ученици.
Грађани Србије у протеклом периоду код омбудсмана најчешће иду не би ли им била решена најелементарнија права: право на запослење, здравствену заштиту, остваривање права пред судом. Када је реч о поверењу у државне институције, многа истраживања показују да је оно код Срба најниже у целом региону. Томе су допринеле како бројне неразјашњене афере у које су уплетени органи власти, тако и свеприсутна негативна селекција кадра на јавним функцијама која се брани таблоидима. Србијом владају лоши ученици.
Не би ли изашли из општег црнила, треба да се пробудимо и почнемо са променама, јер сви имамо подједнаку друштвену одговорност. То да ли ћемо бити на папиру у Европској унији је мање важно од побољшања које бисмо на путу ка том циљу требали да осетимо у свакодневном животу. О свему овоме разговарали смо са Заштитником грађана Републике Србије Сашом Јанковићем.
Десета година постојања институције Заштитника грађана у Србији. Тим поводом одржани су округли столови у великом броју српских градова. Између осталих и у Шапцу. Шта је био циљ тих окупљања?
-Није ништа ново да заштитник грађана иде по Србији и са грађанима разговара о притужбама, прича са органима власти. Међутим, десет година постојања је прилика за још интензивније повезивање са грађанима. Поред стандардних путева за комуникацију, можда јавности није довољно позната чињеница да у 15 градова у Србији у библиотекама грађани могу индиректно да причају са мојим сарадницима преко видео везе.
Циљ ових скупова је био, као и у свакој институцији омбудсмана, да буде што доступнија грађанима, јер је она начин да се проблем грађана интитуционално идентификују и институционално решавају. Отуда у овој десетој години интензивнији контакт са грађанима.
Колико су грађани Србије упознати са надлежностима заштитника грађана?
-Грађани Србије релативно добро знају шта је заштитник грађана и зашто му се треба обраћати. Често се дешава да грађани боље знају шта је заштитник грађана него неки државни функционери који би закон требало да прате. То проистиче из чињенице да су грађани притиснути проблемима схватили да морају да науче механизме њиховог решавања. Колико су успешни у томе можда најбоље илуструје податак да у Шведској која има 210 година дугу традицију институције омбудсмана има већи број поднетих жалби које нису у домену деловања заштитника грађана него у Србији.
Због чега Вам се најчешће обраћају?
-Из године у годину број притужби заштитнику грађана све више расте. Годишњи извештаји имају све већи број страна. Оно што је такође евидентно је да су у протеклом периоду социјално економска права избила у први план. Раније је то било углавном незадовољство администрацијом, а сада су то најважнија животна питања: запошљавање, здравствена заштита, остваривање права пред судом. То је оно што провејава кроз сваку притужбу, док у позадини стоји неповерење грађана у равноправност пред законом, односно у чињеницу да ће се нешто стварно и десити ако је тако у закону написано. Уместо тога, наши грађани више верују у моћ “везе“. То су најчешћи случајеви са којима нам се обраћају. Углавном, можемо да им помогнемо, али то изгледа као исушивање мора чашицом.
Да ли грађани Србије верују званичним државним институцијама? И, да ли смо у пракси сви једнаки пред законом?
-Колико верују грађани Србије у институције показују анкете јавног мњења. Резултати су углавном поразни. Према тим подацима Срби најмање у региону верују у државне институције. То је јако лоше. Са друге стране, ја као заштитник грађана немам разлога да будем незадовољан степеном поверења, јер је он виши него степен поверења у неке друге органе који традиционално треба да представљају окосницу државе.
Међутим, тај несклад између очекивања грађана и рада институција не можемо решити тако што ћемо рећи да су институције непотребне, демократија не ваља, владавина права не ваља, увешћемо неки други модел. Решење је да се институције врате свом изворном задатку спровођења закона подједнако према сваком, у свако доба, на сваком месту, без обзира на околности.
На жалост, данас у Србији не важи закон подједнако за све. На папиру имамо једно а у пракси друго. Када треба да се запослимо тражимо везу, када идемо код доктора тражимо везу, када полиција треба да интервенеше веома је битно ко је у питању. Односно, ако неко у Београду продаје лубенице на тезги 20 цм дужој од прописаног, он може да настрада због тога на најтежи могући начин, а са друге стране неким људима се гледа кроз прсте за врло озбиљна кршења закона. То су све разлози зашто грађани институцијама не верују. Једноставно осећај правичности није постојан.
Да ли су том неповерењу донеле и “заташкане“ афере актуелне власти?
-Случај Савамале је јако илустративан за све проблеме са којима се људи овде суочавају. Нису десетине хиљади људи овде демонстрирале због рушења неколико објеката. Иако су ти објекти нечија имовина, иако је веома озбиљно питање када се нечија имовина руши без адекватне правне процедуре. Већ што се овде најбоље видело да држава престаје да функционише као држава и да примена закона постаје питање политичке воље појединих органа.
Контрола рада Министарства унутрашњих послова је показала да МУП те ноћи није радио свој посао како треба. Да га није уопште радио. А за грађане је застрашујуће да им се може десити ако неко насрне на њихову имовину, или на њихову личност, у зависности ко је тај неко, позив полицији буде узалудан.
Прича да Срби не воле државу још од периода Турака, овде не пије воду. Јер грађани само траже државу која функционише. Државу у којој ће полиција радити свој посао, где тужилаштво ради свој посао, комунална полиција ради свој посао а не да сви они затварају очи када неком то одговара. Због тога је случај Савамале јако битан. Дакле ту се радило о нечијој имовини, најбахатијем ноћном рушењу, о одузимању телефона од сведока, спречавању кретања људима у центру Београда јер је неко у сред главног града Србије окупирао један део територије, суспендовао сувереност Републике, успоставио своју власт на неколико часова, у црним униформама отишао са аутомобилом без таблица. То једноставно није смело да се деси. То није Србија.
“Хеликоптер“ је такође битан моменат наше свакидашњице. За разлику од Савамале нисам радио поступак контроле рада државних органа. С обзиром на јак емоционални набој везан за тај случај препустио сам то тужилаштву да реши. Међутим, чињеница је да је међу грађанима остао јако горак укус да тај догађај није био расветљен на начин који нам улива поверење да је то уређено објективо, непристрасно, истинито. Ни по бабу ни по стричевима.
Изјавили сте да “без ангажовања грађана нема праве демократије ни слободног друштва“. На који начин анимирати грађане Србије који већ годинама све више упадају у апатију да узму активно учешће у мењању свог душтвено-политичког окружења?
-Својим радом и радом ове институције покушавам да их уверим да има сврхе да се обрате државом органу уколико су уверени да су у праву. То покушавам на сваки могући начин, јер бих волео да истакнем да се ова институција не бави само пропагирањем права грађана већ и њиховом конкретном заштитом. И заиста преко 80 одсто препорука које као заштитник грађана дам бивају извршене. То је хиљаде људи који су захваљујући обраћању овој институцији доживело сатисфакцију да државни орган исправи нанету им грешку. Сада се поставља питање, да ли још више треба промовисати позитивне случајеве, говорити о њима како би грађани схватили да има сврхе, и то је углавном био мотив снимања сада актуелне серије “Моје право“.
Такође, мислим да је од изузетног значаја, да сви људи на јавној сцени, без обзира да ли су уметници, економисти, спортисти, у време када је држава у кризи (а осећање беспомоћности грађана је највећи показатељ те кризе) имају друштвену одговорност и немају права да ћуте. Свако од нас мора да схвати да наше друштво неће променити неко из Брисела, Вашингтона, или Москве, него ћемо то морати сами да урадимо.
Често сте критиковани од стране власти. Раније од демократских, док Вас ових дана “напредњаци“ називају “опозиционарем“. Зашто упорно желе да вас “политизују“?
-Да сам политичка власт добро бих размислио пре него заштитника грађана назовем опозиционарем. Ако анализирате све моје оцене и извештаје, закључићете да сви примери, а има их на стотине се тичу владавине права, правне сигурности као циља. Ако су ово опозиционе ствари, онда власт сама за себе каже да не жели владавину права, поштовање истих, ни правну једнакост и сигурност. То је лоше, а све су власти тако радиле. Питање је само интензитета али и квалитета тих критика. Додуше данас се раде ствари које никада нису, али генерално власт никада на контролу није благонаклоно гледала. Са једне стране то је разумљиво, нико не воли оног ко га контролише, али са друге стране ако схватимо да је та контрола део институционалног система и она помаже оном ко је на власти да санира оно што у његовом раду не ваља, те да у следећем изборном циклусу зато што је исправио своје грешке боље прође, очекивало би се да та контрола буде боље прихваћена.
Међутим изгледа да још морамо да сачекамо да став власти буде да власт значи одговорност а не моћ. Односно, да је заштитник грађана добродошао коректно институционални фактор, а не као што то схватају они који на власт гледају као на моћ да је неко ко смета да се успостави власт без права.
Као честа мета српских таблоида како бисте прокоментарисали данашње стање у медијима?
-Ко год данас буде означен за мету бива осуђен на најгору могућу медијску кампању и застрашивање. Био он политичар, државни функционер, спортиста или председник државе. Кроз извештаје сам правио еволуцију тог процеса: од таблоидизације медија, преко таблоидизације друштва до таблоидизације државе. Сада је пуштање полуинформација из државних органа у медије постала пракса. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података управо у овом месецу утврдио да су информације о пореском задужењу супруге једног политичара незаконито достављене таблоиду, да би од њих направљена реконструкција какву такви медији праве.
Такве ствари се не дешавају случајно. Нису ту новинари криви. На жалост, новинари у таблоидима су само алат. Ја могу да разумем ситуацију када неко не може да прехрани своје дете и себе, нема снаге да каже не таквој врсти захтева. Али ми овде имамо таблоиде који проистичу из државне политике која каже: оно што не можемо да решимо кроз институције, односно не можемо неком да докажемо да је корумпиран, да је злоупотребио функцију, ако неког не можемо да скинемо са листе популарности, онда ћемо се договорити па политички атентат извршити медијима.
Данас се политички атентат не раде метком него таблоидима. То је оно што је застрашујуће. У свакој држави постоје таблоиди али нема пуно држава у којој таблоиди имају државу.
Ових дана у Србију долази Делегација Европског парламента. Да ли ћете имати добре вести за њих?
-Не желим да им дајем добре вести за њих. Дајем реалан пресек стања у Србији, а као заштитник грађана нисам задовољан остваривањем права грађана у Србији. Оно што причам јавно, причам и њима. Немам право да улепшавам стварност. Процес европских интеграција за грађане Србије има смисла само ако унапредимо коришћење својих права. Ако представимо ситуацију као идеалну, и постанемо чланови ЕУ, шта ћете ви имати од тог папира ако вам се живот на боље није променио ни за трунку.
Ни “ДА“ ни “НЕ“
Да ли ћете се кандидовати за председника Србије?
-Зашто не могу да кажем да хоћу: ја сам државни функционер: заштитиник грађана Републике Србије. Председнички избори нису расписани. Сматрам да немам права, ако бих хтео да будем председнички кандидат, да се сад тако изјасним. Јер, од тог тренутка, све што кажем се ставља у контекст тих председничких избора. Имамо живог и здравог, хвала Богу, председника Србије који ради свој посао и пре расписивања председничких избора не треба да релативизујемо ни ту функцију ни функцију заштитника грађана. Искрено не знам како поједини министри јавно износе своју кандидатуру и при томе им не смета што ће се њихово министровање сад гледати кроз ту призму.
Зашто не могу да кажем да нећу: право грађана да бира и да буде биран је основно политичко људско право и нико од грађана не сме да захтева да се под притиском унапреди изјасне да ли ће или неће то право користити, као ни било које друго или да тражи да се тог права одрекне. Иако унапред знам, а знам шта ћу да урадим, као заштитник грађана не могу да кажем “Не“.
Владају лоши ученици
До чега је довела таблоидизација друштва?
-Велики проблем нашег друштва је што се велики број јако квалитетних људи који треба да буду на јавним функцијама, који треба да буду видљиви повлачи. Једноставно кажу “шта ми ово треба“, а под тиме мисле да себе гледају из дана у дан обасуте најгнуснијим лажима, да доводе своју породицу, пријатеље и родитеље у крајње непријатну ситуацију. Доносе одлуку да се склоне од непријатности и застрашивања. Управо тај метод “застрашивања“ измишљен са циљем да се не поремети крвоток наше јавне сцене је уродио плодом и довео до општег незадовољства грађана.
Оно како ми данас изгледамо сами себи није уопште добро. Стране делегације дођу, са својим ставом да је успех да се ми становници Балкана међусобно не поубијамо, па из те перспективе буду задовољне виђеним. Њихова очекивања су заправо мања од оног што ми можемо, а слика коју пружамо је заиста депресивна. А то је тако јер се квалитетни људи повлаче. Ко ће да ради у неком државном органу попут овога за пар стотина евра и замери се свим министарствима па га због тога у медијима окарактеришу као “корумпираног државног нерадника“, ако тај исти правник може да оде у банку и ради посао који је неупоредиво лакши за више новца.
Дакле, код нас је на сцени негативна селекција која се брани таблоидима, и док већини квалитетних људи не пада на памет да се излаже таквој врсти напада.За то време владају лоши ученици.
Т.Трифковић
Најновији број
25. април 2024.
