Šabačka vezilja stari zanat čuva od zaborava
Ljubav utkana u sitan vez
Uprkos godinama baka Jelena Vuković veze i svoju veliku ljubav prema starom zanatu neguje već trideset godina. U svaki od unikatnih rukotvorina utkani su sati pažljivog rada i posvećenosti. Na stolnjacima, kuhinjskim krpama, starim peškirima i košuljama, veštom rukom izvezeni su šareni, razigrani motivi. Svaki od njih je poseban, ima svoju priču i mesto. Od materijala i alata za rad potrebni su samo konac i igla, ostalo je do vezilje. Preciznost i mašta su neophodni kako bi nastao autentičan predmet kakav su nekada izrađivale naše prabake i bake. Baka Jelena navodi da je za ovaj stari zanat potrebno strpljenje, laka i uvežbana ruka. Petnaest godina članica je Udruženja “Zlatne niti” iz Vrnjačke Banje i tamo tradicionalno izlaže svoje rukotvorine. Osvojila je brojne nagrade na takmičenjima u Srbiji i planira da nastavi niz.
- Pet puta sam osvojila prvo mesto i dva puta drugo na takmičenjima. Bila sam u Veneciji, jer sam na Republičkom takmičenju osvojila prvo mesto. Putovala sam svuda po Srbiji. Bila sam u Velenju u Sloveniji. Ne mogu sve da se setim gde sam putovala - navodi vezilja Jelena Vuković.
Vreme kao da stane kada u ruke uzme iglu i konac, tada zaboravi na sve. Ručni rad za Jelenu Vuković je terapija i odmor od svega.
- Ne gledam na vreme kada vezem. Ako ne radim danju, onda noću kada ne mogu da spavam, a ja tada radim. Desilo se jednom da me je sin zatekao u tri sata noću kako vezem i pitao da li sam dobro. Odgovorila sam da sam dobro, što ne bih bila. Šta da radim kada volim vez – kroz osmeh priča baka Jelena i pokazuje nam ponosno jedan od svojih radova.
- Vidite ovaj stolnjak? Njega sam radila za vreme bombardovanja, a moja unuka ga je prozvala “Klintonov stolnjak”. Celo vreme sam radila dok je bilo bombardovanje. Kada su gađali kasarnu, ja sam sedela i vezla. Bomba je pala, svi su istrčali napolje, a ja sam i dalje vezla. A ovaj drugi sam uradila za takmičenje na Paliću. Žiri je rekao da moj je stolnjak mašinski rad, a nije bio.
Nekada je vez bio hobi svake domaćice u Srbiji, danas je to retkost, mlade žene nemaju vremena za ovu finu radinost. Ljubav prema ručnom radu penzionerka Jelena nasledila je od bake i majke.
- Od malih nogu vezem, naučile su me baka i majka. U školi smo imali domaćinstvo gde smo vežbali na časovima. Ako ne uradiš dobro moraš da paraš sve. Ako treba i po pet puta, pa onda sve ispočetka. Tako je bilo tada - navodi baka Jelena.
Strast prema vezu nije prenela na unuku, ali je zato imala druge vredne učenice, nada se buduće naslednice.
- Pokušala sam unuku da naučim da veze, ali zbog obaveza na fakultetu nije stigla da se posveti vezu. Kada sam bila u Kapitol parku bilo je mnogo devojčica koje su bile zainteresovane da nauče. Pokazala sam im kako se veze i shvatile su brzo - ističe šabačka vezilja Jelena Vuković.
- Pet puta sam osvojila prvo mesto i dva puta drugo na takmičenjima. Bila sam u Veneciji, jer sam na Republičkom takmičenju osvojila prvo mesto. Putovala sam svuda po Srbiji. Bila sam u Velenju u Sloveniji. Ne mogu sve da se setim gde sam putovala - navodi vezilja Jelena Vuković.
Vreme kao da stane kada u ruke uzme iglu i konac, tada zaboravi na sve. Ručni rad za Jelenu Vuković je terapija i odmor od svega.
- Ne gledam na vreme kada vezem. Ako ne radim danju, onda noću kada ne mogu da spavam, a ja tada radim. Desilo se jednom da me je sin zatekao u tri sata noću kako vezem i pitao da li sam dobro. Odgovorila sam da sam dobro, što ne bih bila. Šta da radim kada volim vez – kroz osmeh priča baka Jelena i pokazuje nam ponosno jedan od svojih radova.
- Vidite ovaj stolnjak? Njega sam radila za vreme bombardovanja, a moja unuka ga je prozvala “Klintonov stolnjak”. Celo vreme sam radila dok je bilo bombardovanje. Kada su gađali kasarnu, ja sam sedela i vezla. Bomba je pala, svi su istrčali napolje, a ja sam i dalje vezla. A ovaj drugi sam uradila za takmičenje na Paliću. Žiri je rekao da moj je stolnjak mašinski rad, a nije bio.
Nekada je vez bio hobi svake domaćice u Srbiji, danas je to retkost, mlade žene nemaju vremena za ovu finu radinost. Ljubav prema ručnom radu penzionerka Jelena nasledila je od bake i majke.
- Od malih nogu vezem, naučile su me baka i majka. U školi smo imali domaćinstvo gde smo vežbali na časovima. Ako ne uradiš dobro moraš da paraš sve. Ako treba i po pet puta, pa onda sve ispočetka. Tako je bilo tada - navodi baka Jelena.
Strast prema vezu nije prenela na unuku, ali je zato imala druge vredne učenice, nada se buduće naslednice.
- Pokušala sam unuku da naučim da veze, ali zbog obaveza na fakultetu nije stigla da se posveti vezu. Kada sam bila u Kapitol parku bilo je mnogo devojčica koje su bile zainteresovane da nauče. Pokazala sam im kako se veze i shvatile su brzo - ističe šabačka vezilja Jelena Vuković.
M.Ž.
Najnoviji broj
18. april 2024.
