SELO NEKAD I SAD
MIRIS POKOŠENE TRAVE
I kroz vremena za nama, i u ove dane kada se po narodnoj obara trava za seno, miris pokošene trave je bio i zadovoljstvo i inspiracija. Ostale su i brojne pesme, predanja, ali miris opojan i pravi zaštitni znak sela i stada ovaca traje i dan-danas.
Nekada pak, u ove dane skupljali su se kosioci i uz vondir i kosu koju je umeo spremiti babo Živojin, kako se pričalo da sama kosi. Za svežina, često noću kosilo se i pevalo. Behu to dani kada se radilo za mesečina, pa je ostala izreka da ostavljena kosa nije stizala da se na grani ni smiri, a već je počinjala naredna kosidba. Potom se plastilo i postavljalo provelo seno na pripremljene ramove od drveta koji su imali ime od sela do sela, tek bitno je da su se sena optimalno sušila i u unutrašnjem delu, a tek potom denula u prepoznatljiva sena koja je opet đed Miloš uobličiti znao da mu je jaje bilo tako slično, a kiše se slivale kao niz oluk. Beše nekada.
Sad opet brojna mehanizacija ubrzava poslove, ali kvalitet, tvrde stariji nije onaj stari i selo ne miriše tako na travu kao u snevana rosna let. Ogromne površine se pretoče u bale koje opet idu u zatvoren senjak ili pod šupe, pa usled smanjenja stočnog fonda završe na pijaci gde onaj ko mora papreno plati. Rad mnogo lakši, ali rezultati ni blizu onih starih kada su stada ovaca bila obeležje svakog domaćinstva dok negde u Pocerini rekoše da u celom selu nema pristojnog stada kada bi se sva grla okupila u isti tor.
Predanja, ako ste pomislili da će proći bez njih, svedoče uglavnom o ljubavima. Tek Peladija i Stojan su se sretali kradom kad ona pođe na Simidžinac lednu vodu, a kršni delija da pokosi livadu oko bunara. Trajalo to par leta, kada baba Jelica primeti da se stomak poznaje te svetova kradom mezimicu da se uteže povojima i šalje Stojana sa ocem u prošnju. I bi tako ali avaj. Bogati i sirotinja vazda nisu mogli u isti ram slike stvarnosti. Njeni behu bogati, Stojan najkršniji u selu, ali zemlje tek nešto više od okućnice. Ona se nije htela odreći deteta tek jednog sutona nesta iz sela i tu joj se zatre trag. Stojan se propio i ostao neženja. Tek posle mnogo leta saznaše da je primio u kuću daleki rođak koji je odnegovao dete i krio je dokle nije vreme učinilo svoje. Mali Stojan bio bogat i nestvarno sličan ocu dok je Peladija posle Đurđeva dana otišla u stari voćnjak i tu zaspala večnim snom sa slikama svoja dva Stojana u nedrima. Tako je i ispratiše...
Bilo je i onih srećnog kraja. U Posavotamnavi u delu oko Save dvoje mladih se viđalo čuvajući stada. Kao i sada u tom kraju leti se prebacivala u Srem i samo neko čamcem nosio hranu. Ašikovanje se istim putem prevezlo preko Save u skroman kućerak i beskraj šuma gde su mladi za koje se proneo glas da su se utopili okućilo i izrodilo brojnu čeljad nikada se više ne vrativši u selo u kojem su rođeni i živi ožaljeni. Ljubav beše jača od bilo čega što se tada nije praštalo, pa je i naklon neba bio uz ašik par.
Sada osviću jutra bez čobana i mirisa pokošene trave. Tek poneko veće domaćinstvo ima desetak ili više krava, vele u selu sve pobeže u grad. Istini za volju mnogi se i vraćaju da novim stadima zarasle njive ožive i tako donesu i nekdašnji miris pokošene trave. Samo se tek ponegde vidi sadenuto seno, uglavnom nevešto, ali tek sa par grla ovaca i poneku kravu. Pojava farmi muznih krava vraća i nadu u selo, ali i ono što mu je davalo opojni miris i lepotu i sutona i uranaka. Tamo gde je nekad na drvetu ostavljana okačena kosa sada bruje traktori i kose koje poput mašinice za šišanje ogole brda i livade. Nema ni one prepoznatljive letnje kiše koja je ostavljala tople barice, ali i rasipala miris trave.
Opojni miris pokošene trave zavek u toplim sećanjima poštovaoca sela i nekad i sad.
Nekada pak, u ove dane skupljali su se kosioci i uz vondir i kosu koju je umeo spremiti babo Živojin, kako se pričalo da sama kosi. Za svežina, često noću kosilo se i pevalo. Behu to dani kada se radilo za mesečina, pa je ostala izreka da ostavljena kosa nije stizala da se na grani ni smiri, a već je počinjala naredna kosidba. Potom se plastilo i postavljalo provelo seno na pripremljene ramove od drveta koji su imali ime od sela do sela, tek bitno je da su se sena optimalno sušila i u unutrašnjem delu, a tek potom denula u prepoznatljiva sena koja je opet đed Miloš uobličiti znao da mu je jaje bilo tako slično, a kiše se slivale kao niz oluk. Beše nekada.
Sad opet brojna mehanizacija ubrzava poslove, ali kvalitet, tvrde stariji nije onaj stari i selo ne miriše tako na travu kao u snevana rosna let. Ogromne površine se pretoče u bale koje opet idu u zatvoren senjak ili pod šupe, pa usled smanjenja stočnog fonda završe na pijaci gde onaj ko mora papreno plati. Rad mnogo lakši, ali rezultati ni blizu onih starih kada su stada ovaca bila obeležje svakog domaćinstva dok negde u Pocerini rekoše da u celom selu nema pristojnog stada kada bi se sva grla okupila u isti tor.
Predanja, ako ste pomislili da će proći bez njih, svedoče uglavnom o ljubavima. Tek Peladija i Stojan su se sretali kradom kad ona pođe na Simidžinac lednu vodu, a kršni delija da pokosi livadu oko bunara. Trajalo to par leta, kada baba Jelica primeti da se stomak poznaje te svetova kradom mezimicu da se uteže povojima i šalje Stojana sa ocem u prošnju. I bi tako ali avaj. Bogati i sirotinja vazda nisu mogli u isti ram slike stvarnosti. Njeni behu bogati, Stojan najkršniji u selu, ali zemlje tek nešto više od okućnice. Ona se nije htela odreći deteta tek jednog sutona nesta iz sela i tu joj se zatre trag. Stojan se propio i ostao neženja. Tek posle mnogo leta saznaše da je primio u kuću daleki rođak koji je odnegovao dete i krio je dokle nije vreme učinilo svoje. Mali Stojan bio bogat i nestvarno sličan ocu dok je Peladija posle Đurđeva dana otišla u stari voćnjak i tu zaspala večnim snom sa slikama svoja dva Stojana u nedrima. Tako je i ispratiše...
Bilo je i onih srećnog kraja. U Posavotamnavi u delu oko Save dvoje mladih se viđalo čuvajući stada. Kao i sada u tom kraju leti se prebacivala u Srem i samo neko čamcem nosio hranu. Ašikovanje se istim putem prevezlo preko Save u skroman kućerak i beskraj šuma gde su mladi za koje se proneo glas da su se utopili okućilo i izrodilo brojnu čeljad nikada se više ne vrativši u selo u kojem su rođeni i živi ožaljeni. Ljubav beše jača od bilo čega što se tada nije praštalo, pa je i naklon neba bio uz ašik par.
Sada osviću jutra bez čobana i mirisa pokošene trave. Tek poneko veće domaćinstvo ima desetak ili više krava, vele u selu sve pobeže u grad. Istini za volju mnogi se i vraćaju da novim stadima zarasle njive ožive i tako donesu i nekdašnji miris pokošene trave. Samo se tek ponegde vidi sadenuto seno, uglavnom nevešto, ali tek sa par grla ovaca i poneku kravu. Pojava farmi muznih krava vraća i nadu u selo, ali i ono što mu je davalo opojni miris i lepotu i sutona i uranaka. Tamo gde je nekad na drvetu ostavljana okačena kosa sada bruje traktori i kose koje poput mašinice za šišanje ogole brda i livade. Nema ni one prepoznatljive letnje kiše koja je ostavljala tople barice, ali i rasipala miris trave.
Opojni miris pokošene trave zavek u toplim sećanjima poštovaoca sela i nekad i sad.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
