Инфо

Берза

  • aero 800 ▲ 0,13%
  • alfa 32.000 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.700 ⚫ 0,00%
  • enhl 710 ▼ -1,39%
  • fito 2.948 ▼ -0,07%
  • irtl 630 ▲ 2,77%
  • kmbn 2.752 ⚫ 0,00%
  • mtlc 2.000 ⚫ 0,00%
  • niis 725 ⚫ 0,00%
  • pltk 13 ⚫ 0,00%
  • prgs 61 ▲ 1,67%
  • slpp 500 ⚫ 0,00%
  • tigr 47 ▲ 2,17%
  • tlkb 7.000 ⚫ 0,00%
  • vdav 4.150 ▲ 1,22%
  • ztpk 500 ⚫ 0,00%
(22. новембар 2018.)
СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ ШАПЦА У ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Мали човек у времену патње

Жена идеал слободе, свесна значаја сваке жртве за ослобођење. Деца сазревају брзо, у чежњи за очевима на фронту. Предавачи у школама нестручни, становништво раслојено. Власт базирана на насиљу и страху
Мали човек у времену патње
Шабац је током Првог светског рата три пута био под окупацијом. Прва и најстрашнија по становништво нашег краја била је у периоду од 12. до 24. августа, друга након Колубарске битке крајем 1914. и трајала је само неколико дана и трећа, од 1915. до ослобођења у новембру 1918. године.
Тих година у Шапцу су живеле жене, деца и старији људи који нису могли да учествују у борбама. Важно је схватити да се рат није водио само на бојишту. Он се првенствено водио у душама наших људи.
-Живели су у опустошеном граду, без новца, у трошним, опљачканим кућама, нарушеног здравља. Размишљајући о томе како су Шапчани преживели у условима недостојним човека, решила сам да започнем истраживање и да једним предавањем, у години када обележавамо стогодишњицу од завршетка Великог рата, одам почаст обичном човеку и његовој тихој, пркосној борби против окупатора – навела је Кристина Алексић, сарадник за програме културе у Библиотеци шабачкој и предавач на трибини „Жице нам поглед у небо крате“ посвећеној свакодневици Шапца у времену окупације током Великог рата. Предавање је приређено у Дворани „ Винавер“, Анекс Библиотеке шабачке.
„Жице нам поглед у небо крате“ је стих из песме „Жице“ Душана Васиљева које је Кристина искористила као наслов свог предавања.
-Симболичан назив, који усмерава пажњу на жице - симбол окупације и ограниченог простора кретања. Истовремено, назив је и опомена да и данас постоје невидљиве жице које нас гребу и ограничавају. Сви који су дали животе за отаџбину, бранећи слободу, своја огњишта, морају нам бити снага и инспирација за даље, на путу ка будућнoсти знајући ко смо били некада и ко смо сада.

Жена – стуб породице
У најтежим временима стуб дома и породице постала је жена, мајка, она је учитељ, васпитач, заштита.
-Иако недовољно образована и у појединим моментима није могла да схвати актуелна дешавања, имала је изузетно развијену националну свест и могла је да увиди како ниједна жртва није узалудна зарад слободе и отаџбине. Ми данас не можемо да схватимо колико је било тешко. Данас је жена више еманципована него тада. Више су припремљене за живот. Велики хероји. Са несташицом хране борила се на разне начине. Продавале су делове свог покућства и накит. Дешавало се да све то замене на пијаци за основне животне намирнице. Цене намирница су јако високе у то време. Ко је био у могућности одлазило је на село, а други су се сналазили на различите начине. У једном од извора забележено је да су Шапчанке чистиле улице и за то су добијале хлеб. Количина хране коју су доносиле јако је мала, због оскудице, али и уверења да не треба поседовати веће залихе. Постојала је бојазан да би је могли одузети страни војници. Пре рата су биле задужене за кућу, а сада су биле задужене за све.

Чежња деце за очевима
и слободом
Деца нису имала безбрижно детињство. Колико су могли помагали су мајкама, живећи у очекивању повратка очева са фронта. Сазревали су брзо.
-Постоје подаци о томе да су разговарали како ће живот бити другачији када им се очеви врате, веровали су да ће имати више хране, одеће, играчака. Шабачка деца су свакодневно посматрала своје аустроугарске вршњаке. Били су буцмасти, румени у новој одећи, док су наша била у старој, искрпљеној на којој се ни боја није могла препознати.
- На основу сећања професора Константина Ђорђевића који је ишао у гимназију током окупације, можемо донекле реконструисати ситуацију по питању рада школа. Нове власти су игнорисале домаћи наставни кадар и предност су давали свом војном кадру и учитељима из редова царско-краљевске војске, којих није било много, посебно не оних који су знали српскохрватски језик. Тако смо добили нешколоване војне учитеље. Професори су постајали млинари, гостионичари, друге занатлије. Из врховне команде често су слали контролу, а у Шабачкој гимназији то је био Јан Призетко, познат по томе што је увек носио униформу. Наставни кадар је инсистирао на хрватској терминологији. Ђацима то није одговарало, те су се борили на свој начин. Хрватске изразе су користили у свакој прилици, било да је то исправно или не, указујући на бесмисао. Поред тешких услова живота шабачки дух их је одржао. Према сећањима Ђорђевића, гимназијалци су морали да остану сат времена дуже, јер су били несташни. Љути на наставника због теме „За свог цара и домају треба живот дати“, професора су изненадили шаљивим одговорима. Један од таквих је гласио: „Да је на Церу Поћорек упљескао Степу, претворио га у лепињу, на Руднику заорбио Мишића и да су на Аустрију тако жалосно и не баш витешки са свих страна навалили попут гладних врана“.
Остало је забележено да је по завршетку школске године школа организовала приредбу на којој су ученици рецитовали, углавном на мађарском, али је чежњу за слободом боље од свега осликала једна девојка рецитацијом „Поноћ“ Ђуре Јакшића.
Велики број школа је отваран у целој аустроугарској окупационој зони и на тај начин су окупатори желели да покажу да им је стало до просвећивања, али су првенствено желели да стварају људе одане Монархији.

Свакодневна борба
Становништво у окупираном Шапцу било је раслојено, подељено на придошлице, освајаче и домаће покорено становништво.
- У потпуно непријатељском расположењу. Шапчане су називали Србима или само становништво, а они њих „Швабе“. Између њих није било готово никаквог контакта, осим службеног.
- Остало је забележено у изворима да је аустроугарска окупациона власт донела бројне акте којима је регулисала бројне сфере јавног живота. У јануару 1916. донет је акт о запошљавању српског становништва. Сваки посао постао је привремен, а радник је могао остати без посла у било ком тренутку, без одштете.
- Постојале су категорије људи које нису могле добити посао. То су били политички експониране особе, сви блиски претходном режиму, симпатизери „Црне руке“, учитељи, судије. Четири најтраженије категорије су квалификовани радници, надничари, радници за рад у кући и чиновници. Не постоје прецизни подаци за Шабачки округ о броју оних који су тражили посао и који су ангажовани.
- Желећи да избегну неповољне одјеке у међународној јавности, али и да помогну становништву да преживи, предствници окупационих власти су поделили мало хране, као и семе за прву сетву. Међутим, вест о општој глади у Србији проширила се по целој Европи, тако да су Међународни црвени крст и добротворне оргнизације неутралних земља послале донације. У Шапцу је отворено и сиротиште, које је више личило на кућу беде где је деци био обезбеђен само један оброк - 100 грама хлеба и порција супе са запршком или 80 грама поврћа.

Власт силе и претње
Режим окупатора заснован је на сили, застрашивању и контроли кроз шпијунирање.
- Рукописи су пописивани, штампа је забрањена, свако писмо је читано, састављали су спискове људи који долазе и који одлазе из Шапца. Контролисали су чак и надгробне споменике сумњајући да се и тако преносе тајне поруке. За настрадале на бојиштима није се смело написати како су погинули у рату, борећи се против непријатеља, већ само у умрлицама да стоји „умро је“. Најстрожије је кажњавано скривање оружја. Упркос опасности, сви су скривали оружје и нису то одавали, те су окупатори неретко чланове сумњивих породица узимали као таоце. Познат је податак да су рониоци на Сави 1916. године пронашли 10.800 закопаних, али употребљивих пушчаних зрна. Јавно вешање је служило као опомена свима који се не повинују одлукама власти.
Окупација Шапца у Првом светском рату била је специфична. Град је поднео велике материјалне и људске губитке. У односу на попис из 1910. године у Шапцу је 70 одсто мање мушког становништва. Током Другог светског рата уништена је готово комплетна документација значајна за период окупације у Великом рату.

М. Живановић

Најновији број

16. мај 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa