Zaljutili pola Koceljeve

Skupili smo petlju i i zapucali u subotu u Koceljevu, na Festival zimnici. Za razliku od mnogih, nismo krenuli tamo sa idejom da napunimo špajzeve raznim đakonija. Em je visok datu, em nam uši još bride od Šabačkog vašara. Otišli smo da se takmičimo u spremanju lovačkog gulaša u kotliću.
Poput svakog debitanta, na ovo takmičenje smo otišli rasterećeni brigom o plasmanu. Došli smo da isprobamo svoje kulinarske veštine koje često praktikujemo utorkom u sopstvenoj redakciji. I dobro smo se opremili. Imali smo organski luk, domaće ljute papričice, šargarepu iz Transkoma, juneću kolenicu smo pazarili kod mesara u Koceljevi. Sve je bilo spremno za „novinarski čili“ sa kojim smo hteli da predstavimo na ovoj manifestaciji.
Radi se o izuzetno ljutom, specijalitetu. Pored luka i šargarepe, koje smo isekli na krupno, u naš čili smo ubacili desetak ljutih papričica, dve belolučene paprike, tabasko sos i pet litara ljutog soka od paradajza. U našem novinarskom kotliću bilo je mesta i za dve kile divljači koju smo, poput svih takmičara, i mi dobili od organizatora. Mi smo stavili i tri kilograma, već pomenute, juneće kolenice, a na kraju i kašiku domaćeg džema od šljiva.
Nije sve prošlo kako smo zamislili. Prvo smo kasnili. Čijom greškom, zna se. Preuzeo je na sebe tu vrstu odgovornosti sam. Radi se o direktoru, ali nije to toliko mnogo ni bitno. Elem, kada smo mi došli na određeno nam mesto, komšije su uveliko dinstale luk. Naša originalna ideja, koja je urodila plodom, bila je i da posetiocima Festivala zimnice u Koceljevi ponudimo hleba, masti i aleve paprike. Zlatno je doba, zar ne? Nismo stigli ni vatru da upalimo, niti da namažemo ijedno parče hleba, a pored našeg štanda je prošao ministar prosvete Mladen Šarčević. Uz njega su bili i narodni poslanik Veran Matić, kao i specijalni savetnim ministra dr Aleksandar Pajić. Ministar se kulturno javi, čak nas je i prepoznao.
- O, evo Šapčana - pozdravio se sa nam ministar.
Potvrdio je sa osmeh na licu i Matić tu činjenicu, samo se Pajić pravio lud. Nije se javio svojim sugrađanima. Nismo mu po meri. Gledao je negde u daljinu. Tog trenutka sam postao svestan da naprednjaci u Šapcu nikada neće doći na vlast, izuzev ako ostane na snazi odluka o bojkotu. Jednostavno, nemaju šlifa, nisu Džekovi. Priđi pozdravi se, popričaj malo sa ljudima. Jesmo mi iz Glasa Podrinja, ali nismo valjda zveri, pobogu. Rekli smo ministru šta pravimo, a onda je on, uz veliko olakšanje na Pajićevom licu otišao dalje. Žao nam je samo što nismo imali tog hleba, masti i aleve paprike u tom trentku da ponudimo visoke zvanice, ali biće prilike.
I da se razume, politikom se nismo bavili. Pitali su nas mnogi otkud mi tu, u naprednjačkom leglu. Nije bio nijedan razlog da i mi ne budemo tog dana u Koceljevi. Domaćini su bili predusretljivi. Izašli su nam u susret za sve što nam je trebalo. Sve je bilo kako je trebalo.
I dok je naš direktor vredno, uz pomoć koleginica, mazao mast na hleb, solio i paprikirao, ostatak ekipe se bacio na „čili“. Direetor je bio uspešniji, jer je za kratko vreme devet vekni hleba podelio prolaznicima. Ljudi su se veselili susretu sa nama, jer smo ih, na neki način, stvarno podsetili na neka srećna vremena, na neko staro zlatno doba.
Kotlić se za to vreme krčkao. Ogromnu pomoć su nam pružili sugrađani koji su bili levo i desno od nas i pripremali svoje specijalne gulaše. Fenomenalna amtnosfera, puno hrane oko nas, da ne lažemo i pića. Krčkalo se to kako je trebalo, ali definitivno smo zakasnili. Ljutinu smo „uboli“, svako ko je probao, to je i primetio. Trebalo je još jedno sat vremena da se krčka i da bude kakav smo navikli da jedemo.
Pravi majstori zanata su nam skrenuli pažnju da drugi put stavimo manje paradajza, a više vode, i da povedemo više računa o vatri. Vredni i iskreni savetu. Najbolju ocenu za svoj trud smo dobili od komšija koji su se takođe takmičili sa svojim gulašom.
- Budite sigurni, poješće se – ocenio nas je.
I tačno. Predali smo mi uzorak žiriju na ocenjivanje. Naš „čili“ se izgubio u mnoštvu drugih gulaša. Nagrade su pravedno podeljene, a naš je i pojeden. Servirali smo ga takođe originalno - u lepinju sa mileramom. Milina jedna. Bio je ljut kao što smo i obećali, ali niko se nije žalio.
Sledeći put će sve to biti mnogo bolje. Za razliku od nekih, savete i kritike smo primili k znanju, spremni da sledeći put prevaziđemo sva, pa i svoja očekivanja. A, ko zna, možda sledeće godine zaljutimo i nekog na višoj poziciji od ministra prosvete.