KAKO PRONAĐI DADILjU U ŠAPCU
Preporuka zlata vredi
Dadilje se najčešće pronalaze putem preporuke. Uglavnom se traži neko ko je već nekom čuvao decu, ili neka rođaka, porodična prijateljica, majka nekog od prijatelja, za koga se zna da bi o detetu dobro brinuo
Majke male dece u Šapcu suočene su sa problemom nedostatka dadilja. Kada dođe vreme za kraj porodiljskog, ukoliko decu ne mogu da čuvaju babe postavlja se pitanje kome ih poveriti. Dok, na jednoj strani, različite agencije nude najraznovrsnije usluge, ne postoji nijedan zakonski uređen način da garantovano nađete nekog pouzdanog ko će brinuti o onom najvrednijem.
Jedan od razloga možda leži i u tome što mnoge majke nisu spremne ili nisu u mogućnosti da se odreknu većeg dela plate za ovu uslugu, dok žene koje bi prihvatile posao ne žele to da rade za mizernu nadoknadu.
-Problem sa kojim sam se ja susrela imaju i mnoge druge žene koje poznajem. Sada već odmah po rođenju deteta treba krenuti u potragu za dadiljom. Moja devojčica sada ima tri godine, krenula je u vrtić, a prethodne dve godine čuvala ju je jedna žena koju sam našla posle dosta muke. To nije bilo idealno rešenje, ali nisam mogla da dam 25.000 dinara nekome da mi brine o detetu, kada je moja plata 40.000. Pronašla sam jeftiniju varijantu, ali ona je samo brinula o detetu i ništa je nije naučila, kaže naša sugrađanka M.I. koja veruje da je onima koji imaju bolje materijalne uslove verovatno lakše i ovo da prebrode.
Žene koje se bave ovim poslom smatraju da je odgovornost ogromna, a da za to nisu adekvatno plaćene. Zbog toga mnogo lakše prihvataju da čuvaju decu povremeno, nego da im to bude stalna obaveza.
-Ranije sam decu čuvala više. Poslednji put devojčicu od njenih godinu i po, pa naredne dve godine. To je trajalo do letos, ali ne mogu više. Rad sa decom je lep i nije fizički teško, ali je omalovažen i potcenjen. Odgovornost je neuporedivo veća nego za svoju decu. Dete treba da bude bezbedno, nahranjeno, presvučeno. Radila sam za 20.000 dinara, a mesečnu kartu plaćala 5.000. Kada je malo porasla, radila sam i neke druge stvari po kući, ali ne zato što su to zahtevali od mene, nego zato što sam imala vremena. Trudila sam se da kod deteta stvorim neke radne navike, da pospremi za sobom, da mi pomogne oko nekih sitnih stvari. Izvodila sam je da šetamo, da ne bude mnogo pored televizora. Sve kao i sa svojom decom, ali je odgovornost veća. Svoju decu sam mogla da ispustim iz vida, tuđu ni na trenutak. Naravno, uvek se čovek i veže za njih, kaže N.P.
Dadilje se najčešće pronalaze putem preporuke. Uglavnom se traži neko ko je već nekom čuvao decu, ili neka rođaka, porodična prijateljica, majka nekog od prijatelja, za koga se zna da bi o detetu dobro brinuo.
Jelena Ignjatović smatra da je imala sreće po ovom pitanju. Relativno brzo našla je pouzdanu osobu da brine o Sari koja još nije napunila godinu dana. Iako bebisiterku nije imala u planu Jeleni se život potpuno promenio kada joj je krajem avgusta iznenada umrla majka. Trebala je da počne da radi za 15-ak dana, a dete više nije imao ko da čuva.
-Teta Lepu sam našla po preporuci. Ne bih mogla da prihvatim nekog stranca tek tako, dete je u pitanju. Takođe, nisam želela nekog mladog za koga verujem da bi po ceo dan gledao u telefon. Isto tako nije mogao ni neko star, jer Sara prohodava i treba je stalno pratiti. Nema pravila, ali ipak u starije imam više poverenja. Ova žena ima blizu 60 godina i smatram da je to idealno. Odgajila je svoju decu i unuke, a Sara je prvo dete koje čuva “poslovno”. Plaćam je više da ponekad i skuva. Na sreću, nismo zahtevni, pa to može da bude i svaki treći dan. Ja sam imala sreće da brzo nađem ženu kojom sam baš zadovoljna, ipak znam mnoge koji ne mogu da nađu rešenje. Strašno je kada neko mora da prihvati bilo šta, ističe Jelena.
Sve je individualo i zavisi od potreba roditelja i dece, ali definitivno je nedostaje uređenosti za ovo veoma bitno pitanje.
Jedan od razloga možda leži i u tome što mnoge majke nisu spremne ili nisu u mogućnosti da se odreknu većeg dela plate za ovu uslugu, dok žene koje bi prihvatile posao ne žele to da rade za mizernu nadoknadu.
-Problem sa kojim sam se ja susrela imaju i mnoge druge žene koje poznajem. Sada već odmah po rođenju deteta treba krenuti u potragu za dadiljom. Moja devojčica sada ima tri godine, krenula je u vrtić, a prethodne dve godine čuvala ju je jedna žena koju sam našla posle dosta muke. To nije bilo idealno rešenje, ali nisam mogla da dam 25.000 dinara nekome da mi brine o detetu, kada je moja plata 40.000. Pronašla sam jeftiniju varijantu, ali ona je samo brinula o detetu i ništa je nije naučila, kaže naša sugrađanka M.I. koja veruje da je onima koji imaju bolje materijalne uslove verovatno lakše i ovo da prebrode.
Žene koje se bave ovim poslom smatraju da je odgovornost ogromna, a da za to nisu adekvatno plaćene. Zbog toga mnogo lakše prihvataju da čuvaju decu povremeno, nego da im to bude stalna obaveza.
-Ranije sam decu čuvala više. Poslednji put devojčicu od njenih godinu i po, pa naredne dve godine. To je trajalo do letos, ali ne mogu više. Rad sa decom je lep i nije fizički teško, ali je omalovažen i potcenjen. Odgovornost je neuporedivo veća nego za svoju decu. Dete treba da bude bezbedno, nahranjeno, presvučeno. Radila sam za 20.000 dinara, a mesečnu kartu plaćala 5.000. Kada je malo porasla, radila sam i neke druge stvari po kući, ali ne zato što su to zahtevali od mene, nego zato što sam imala vremena. Trudila sam se da kod deteta stvorim neke radne navike, da pospremi za sobom, da mi pomogne oko nekih sitnih stvari. Izvodila sam je da šetamo, da ne bude mnogo pored televizora. Sve kao i sa svojom decom, ali je odgovornost veća. Svoju decu sam mogla da ispustim iz vida, tuđu ni na trenutak. Naravno, uvek se čovek i veže za njih, kaže N.P.
Dadilje se najčešće pronalaze putem preporuke. Uglavnom se traži neko ko je već nekom čuvao decu, ili neka rođaka, porodična prijateljica, majka nekog od prijatelja, za koga se zna da bi o detetu dobro brinuo.
Jelena Ignjatović smatra da je imala sreće po ovom pitanju. Relativno brzo našla je pouzdanu osobu da brine o Sari koja još nije napunila godinu dana. Iako bebisiterku nije imala u planu Jeleni se život potpuno promenio kada joj je krajem avgusta iznenada umrla majka. Trebala je da počne da radi za 15-ak dana, a dete više nije imao ko da čuva.
-Teta Lepu sam našla po preporuci. Ne bih mogla da prihvatim nekog stranca tek tako, dete je u pitanju. Takođe, nisam želela nekog mladog za koga verujem da bi po ceo dan gledao u telefon. Isto tako nije mogao ni neko star, jer Sara prohodava i treba je stalno pratiti. Nema pravila, ali ipak u starije imam više poverenja. Ova žena ima blizu 60 godina i smatram da je to idealno. Odgajila je svoju decu i unuke, a Sara je prvo dete koje čuva “poslovno”. Plaćam je više da ponekad i skuva. Na sreću, nismo zahtevni, pa to može da bude i svaki treći dan. Ja sam imala sreće da brzo nađem ženu kojom sam baš zadovoljna, ipak znam mnoge koji ne mogu da nađu rešenje. Strašno je kada neko mora da prihvati bilo šta, ističe Jelena.
Sve je individualo i zavisi od potreba roditelja i dece, ali definitivno je nedostaje uređenosti za ovo veoma bitno pitanje.
Ni “preko” nije sjajno
Naše devojke i žene često odlaze u inostranstvo kod već poznatih ljudi da im čuvaju decu i nadaju se dobroj zaradi. Međutim, često bude drugačije. Naši, koji su već tamo, rade dobro plaćene poslove, dok im, isto naši, za to vreme paze na decu za znatno manje novca.
-Bila sam u Švajcarskoj kod naših ljudi, iz okoline Šapca. Imala sam kod njih stan i hranu. Žena je išla da čisti za 12 do 15 franaka po satu. Ja sam im čuvala dvoje dece, od kojih je starije bilo prilično navaspitano i teško za čuvanje. Pored toga raspremala sam, peglala i obavljala druge kućne poslove. Na kraju meseca sam dobila 450 franaka. Za naše uslove to je solidna mesečna zarada, ali za njihov standar je smešno, kaže jedna naša sugrađanka koja više nikada ne bi išla u inostranstvo da radi ovaj posao.
Najnoviji broj
18. april 2024.
