Istrošena epoha

Nismo samo na kraju godine, nego na, iskraju jedne, rekli bismo, istrošene epohe. Očito je da svet u kome živimo proživljava veliku i duboku krizu, čiji je opseg daleko veći nego što se da naslutiti kroz njen najizraženiji, ekonomsko-finansijski efekat.
Velike promene događaju se na nivou ličnosti, koja je neprekidno izložena pritiscima formi, obrazaca i stereotipa, koji su nametnuti kao jedino mogući, bez kojih bi i gola egzistencija bila dovedena u pitanje. Savremeni čovek se materijalizovao, postajući, u najboljem slučaju, umno-saznajno biće. U neprekidnom traženju, uglavnom telesnih zadovoljstava, duhovna dimenzija u njemu zakržljava i slabi. Postavši uglađeniji i obrazovaniji od svojih predaka, ali sa prikrivenim nagonima, postao je neodvojivi deo „kulturnog varvarstva savremene epohe“, kako je to svojevremeno pojašnjavao ava Justin Popović.
Pomenućemo još jednu, redovnu pojavu na iskraju svih civilizacija, koja se očituje feminiziranim muškarcima i agresivnim ženama. Čast izuzecima, ali mekušni i inferiorni muškarac i žena koja je, potpuno prirodno, nezadovoljna njim, postali su odrednice vremena u kom smo se zadesili. No, ovo je zasebna tema, uvek nova i zanimljiva, svakako daleko dublja i složenija od većine sekularizovanih naučnih pristupa.
Sve slabiji i ranjiviji naraštaji, krhkiji odnosi među ljudima i narodima i sve više, na raznim nivoima, društvenih poremećaja, svojevrsna su dijagnoza našeg vremena.
Ipak, svaki kraj, pa i ovaj, ostavlja prostor i nadu za preobražaj i novi početak. Ne smemo gubiti iz vida da mnogo toga u našim životima zavisi od nas, jer kako biramo, tako nam i biva.