SELO NEKAD I SAD
Božićno praskozorje
Sve što asocira na Božić na svoj način piše knjigu neprolaznosti. Ili što bi rekle babe u našim selima sve miriše prigodno godišnjem dobu ali Božić u praskozorje priča je za sebe. Stari su predajući sa kolena na koleno zborili da u neko doba ukazivanja dana sve utihne a u selu Posavotamnave čobanin koji je uranio da stigne do udaljene rodbine zastao je ushićen potokom koji se umirio dok je prelazio balvan kojim je bezbroj puta znao pretrčati da je upao u potok i dugo bio u neverici da čudesna noć bezgranično sja .
Tako beše nekada a sada od mirisa pečenice do šapata badnjaka koji poput starine koja uspavljuje nejač besedi o Bogomladencu, kažu oni koji vole da to čuju, opet onaj ko ume čuti. Tek praskozorje i o Đurđevdanu i Mitrovdanu ima odsjaj u odlazećoj noći ali i senku u dolazećem danu. Samo na Božić mirisno rasuto nadom ispunjeno jutro svih jutara kao da priča nedodirljivim slovima i u beskraj. Poput ćilima koji nedri toplinu ali i potoka koji nudi opojnu studen već kako kome pomoći treba. Magična moć jutra koje će uskoro i pod škripom snega koji je opravdano odsutan dočekati i položajnika i tako redom ... Stari vele da nismo zaslužili da nas pod belim ćilimom tradicijom ugreje a da je ono što sledi poput jagnjta koje će prvo posetiti varnicama želja mnoge domove samo setno prisećanje na beskrajno more trajanja koje se teško da i zamisliti. U užurbanosti sada je malo drugačije tek red je red a Božić vole reći domaćini nije svaki dan. Ni svako praskozorje Božićno ...
Nekada pak na slami u staroj odžakliji tek bi se malo dremnulo so uranka a potom izlazilo na breg u voćnjak da se namiriše Božića i otvorenih očiju odsanja željeno. Devojke đuvegiju i tako redom .Česnica već bila umotana u peškir nasleđen od pra bake dok su dečica blaženo dremala snevajući od Božić bate i darova punih ruku orasa i suvih šljiva od pijukanja. Nekada beše.
Pričali monasi da se već vremešni domaćin uz bolnu suprugu svevišnjem zakleo uz lampu da će podari li joj ozdravljenje otići u manastir. I bi kako je želeo da bi ostatak života proveo u svetinji u kojoj i sada zbore o mudrom starešini koji je odnegovao u Hristu Gospodu braću. Umeo je baš u praskozorje da posle ponoćne službe besedi o veličini i samog praznika ali i onog koji bdi nad svima. Ej, umeo reći te skute treba na svakom koraku celivati i u neprolaznost vere i nade do zadnjeg daha svim srcem u sebi nositi. A dalje, mudro je znao zaćutati ...
Tihi sati koji su poput pokorne braće iščekivali dolazak Bogomladenca bili su prilika i za molitvu i za izmirenje iznad svega braće. Tek da se zna.
A i dana današnjeg brat bratu il preore među il zabrani da prođe sokakom il uskrati vodu ne bilo primenjeno. Tako vele u selima Posavotamnave i Pocerine a sretni su umeli da baš u praskozorje uz stari dud ili krušku takušu ostale još od pradeda zatraže oprost a onda zorom pohitaju braći. Baš kao onaj potok koji je zastao podno opanaka čobana u žurbi i onda sa prvim pramičcima dana nastavio svoj tok.
Hodajući ka danima našim eto ideje da se porani i po narodnoj sreća ugrabi. Malo mašte i mnogo nade koja nam svima itekako ustreba ko zna dokle bi stigli i možda se prisetili da i mi breme tereta nosimo i braću i sestre imamo a da im Boga odavno nismo nazvali. Eto praznični dana da nas vrate u okrilje dobrote uz skute naših nana dok besmo mali ko duleci. Nekažu zalud da je za Božić najlepše deci jer njihova čista duša platno je na kojem život tek treba da islika svakodnevnica bezbroj. I lepih ali i suzama umrljanih ali da tajnu praskozorja možemo snevati do u nedogled života, proverite sami.
Tako beše nekada a sada od mirisa pečenice do šapata badnjaka koji poput starine koja uspavljuje nejač besedi o Bogomladencu, kažu oni koji vole da to čuju, opet onaj ko ume čuti. Tek praskozorje i o Đurđevdanu i Mitrovdanu ima odsjaj u odlazećoj noći ali i senku u dolazećem danu. Samo na Božić mirisno rasuto nadom ispunjeno jutro svih jutara kao da priča nedodirljivim slovima i u beskraj. Poput ćilima koji nedri toplinu ali i potoka koji nudi opojnu studen već kako kome pomoći treba. Magična moć jutra koje će uskoro i pod škripom snega koji je opravdano odsutan dočekati i položajnika i tako redom ... Stari vele da nismo zaslužili da nas pod belim ćilimom tradicijom ugreje a da je ono što sledi poput jagnjta koje će prvo posetiti varnicama želja mnoge domove samo setno prisećanje na beskrajno more trajanja koje se teško da i zamisliti. U užurbanosti sada je malo drugačije tek red je red a Božić vole reći domaćini nije svaki dan. Ni svako praskozorje Božićno ...
Nekada pak na slami u staroj odžakliji tek bi se malo dremnulo so uranka a potom izlazilo na breg u voćnjak da se namiriše Božića i otvorenih očiju odsanja željeno. Devojke đuvegiju i tako redom .Česnica već bila umotana u peškir nasleđen od pra bake dok su dečica blaženo dremala snevajući od Božić bate i darova punih ruku orasa i suvih šljiva od pijukanja. Nekada beše.
Pričali monasi da se već vremešni domaćin uz bolnu suprugu svevišnjem zakleo uz lampu da će podari li joj ozdravljenje otići u manastir. I bi kako je želeo da bi ostatak života proveo u svetinji u kojoj i sada zbore o mudrom starešini koji je odnegovao u Hristu Gospodu braću. Umeo je baš u praskozorje da posle ponoćne službe besedi o veličini i samog praznika ali i onog koji bdi nad svima. Ej, umeo reći te skute treba na svakom koraku celivati i u neprolaznost vere i nade do zadnjeg daha svim srcem u sebi nositi. A dalje, mudro je znao zaćutati ...
Tihi sati koji su poput pokorne braće iščekivali dolazak Bogomladenca bili su prilika i za molitvu i za izmirenje iznad svega braće. Tek da se zna.
A i dana današnjeg brat bratu il preore među il zabrani da prođe sokakom il uskrati vodu ne bilo primenjeno. Tako vele u selima Posavotamnave i Pocerine a sretni su umeli da baš u praskozorje uz stari dud ili krušku takušu ostale još od pradeda zatraže oprost a onda zorom pohitaju braći. Baš kao onaj potok koji je zastao podno opanaka čobana u žurbi i onda sa prvim pramičcima dana nastavio svoj tok.
Hodajući ka danima našim eto ideje da se porani i po narodnoj sreća ugrabi. Malo mašte i mnogo nade koja nam svima itekako ustreba ko zna dokle bi stigli i možda se prisetili da i mi breme tereta nosimo i braću i sestre imamo a da im Boga odavno nismo nazvali. Eto praznični dana da nas vrate u okrilje dobrote uz skute naših nana dok besmo mali ko duleci. Nekažu zalud da je za Božić najlepše deci jer njihova čista duša platno je na kojem život tek treba da islika svakodnevnica bezbroj. I lepih ali i suzama umrljanih ali da tajnu praskozorja možemo snevati do u nedogled života, proverite sami.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
11. april 2024.
