Uvek se traži jedna više

Do pre desetak dana u Koceljevi, kao i u većini mesta u Srbiji, bilo je teško pronaći zaštitne maske. Nestašica ovih proizvoda delimično je ublažena zahvaljujući humanosti i angažovanju onih koji su ih šili i uglavnom poklanjali.
To je činila i četrdesetčetvorogodišnja Marija Vulović iz čije kućne radionice je do sada izašlo oko 300 pamučnih maski. Po zanimanju je komercijalista a od uvođenja vanrednog stanja radi od kuće i nakon što obavi svoje poslovne obaveze, računar i telefon menja za mašinu, platno, konac i iglu i uživa u misiji šivenja maski.
U tajne šnajderskog zanata pronikla je još kao dete, uz majku koja se bavila ovim poslom. Materijale pronalazi u svojoj kući, dok lastiš i trakice kupuje. Ceo život je, kaže, provela uz mašinu za šivenje i uvek je u sebi nalazila neku kreativnu crtu.
–U Koceljevi u početku nije bilo maski i došla sam na ideju da počnem da ih šijem. Uvek mi se nekako tražila jedna više. Viđala sam ljude kojima su bile neophodne a nisu ih imali i onda me je sve to nekako pokrenulo da ih sama šijem i poklanjam članovima svoje porodice, sestrama, rođacima, prijateljima, komšijama, sugrađanima...Ko god me je pitao ja sam mu rado sašila po dve-tri maske. Šila sam isključivo od pamučnog materijala kako bi mogla da se koristi više puta- otkriva Marija.
Njene maske nosile su prodavačice u prodavnicama, pekarama i na kioscima, farmaceutkinje u apotekama, medicinske sestre i lekari.
–Zaista mi je namera bila isključivo da pomognem običnim ljudima kojima je pomoć bila neophodna, a bila sam u prilici to da učinim. Vidiš ljude koji te bespomoćno gledaju i mole da im sašiješ jednu masku. Sestra i ja smo vaspitane tako da se nikada ne radujemo tuđoj nesreći već da saosećamo sa drugima i radujemo se njihovom uspehu i sreći. Uvek se trudim da pomognem u svakoj prilici i ovo je nešto što doživljavam kao normalno i prirodno. Osećaj da možeš nekome da pomogneš je zaista lep- ističe Marija i dodaje da je jedina pozitivna stvar u onome što je zadesilo planetu to što smo ponovo usmereni jedni na druge.
–Nije ova pandemija ništa dobro donela i ja se molim Bogu da što pre prođe i da se završi što je moguće bezbolnije. Jedino što smatram da je dobro jeste to što će se ljudi zbližiti. Zbližiće se porodice. Mislim da je mnogo razdora bilo u porodicama i da je tempo života takav da ljudi jednostavno nisu navikli da vreme provode sa članovima svoje porodice. Otuđili smo se. E, to se sada, čini mi se, menja. Možda ćemo naučiti lekciju i popraviti familijarne odnose. Nama je trebala neka korona da dođe da bi mladi pomogli starima, da bi stari seli da se odmore i da ne izlaze, da ne moraju da rade...- poručuje ova humana žiteljka Koceljeve koja nastavlja da šije i poklanja zaštitne maske onima kojima je to i dalje neophodno.

IZRADA MASKI KAO PORODIČNA MANUFAKTURA
Za razliku od Marije koja je uz mašinu za šivenje odrastala, tridesetdvogodišnja Nevena Đermanović se sa ovim zanatom prvi put susrela na početku nestašice zaštitnih maski za lice. Nikada ranije nije sela za mašinu niti šila, ali se sve promenilo kada je odlučila da sa tavana spusti svekrvinu mašinu i konačno je pokrene nakon tri ipo decenije. Kaže da joj na početku ništa nije bilo jednostavno te da joj je za izradu prve maske trebalo sat vremena. Međutim, vreme izrade za svaku narednu se skraćivalo da bi sada to činila za 5-10 minuta.
–Nisam imala nikakvog iskustva ali me je motivisala situacija u kojoj smo se našli jer nismo imali gde da kupimo maske. U apotekama ih nije bilo a svima su bile neophodne. Prvo sam sašila za svoje ukućane ali se to posle proširilo. Šila sam rodbini, komšijama, ljudima koji su zaposleni u pekari, najviše našim klijentima u knjigovodstvenoj agenciji u kojoj radim. Šila sam za svoje roditelje i rodbinu u Valjevu, drugarima, svima- priča Nevena.
Mada brojevi nisu važni oktriva da je do sada sašila preko sto maski. Sve ih je poklonila ali ističe da joj je veoma važno to što je uspela da pomogne sugrađanki, onkološkom pacijentu, kojoj je sašila maske kako bi mogla da uđe u bolnicu na lečenje i dobije neophodnu hemioterapiju.
–To mi je bilo baš bitno i veoma mi znači što sam bila u prilici da joj pomognem na ovaj način. Nekako su mi, upravo te prve maske poklonjene mojoj sugrađanki bile najbitnije i najvrednije- kaže ova mlada žena koja je slučajno otkrila novi talenat.
–Sve ovo što radim ja i drugi ljudi govori o ljudskosti, o humanosti, o potrebi u nama da pomognemo drugima, o onim osećanjima koja su zapravo u nama ali smo na njih zaboravili, zapostavili ih. Ja sam pokušala da probudim sva ta osećanja u ljudima, da proširim osećaj solidarnosti i humanosti i da pokrenem i druge ljude da urade nešto i da pomognu u okviru svojih mogućnosti. Potičem iz valjevske porodice u kojoj su moji baba i deda bili veliki humanisti i jednostavno sam odgajana u tom maniru. Sada živim u porodici u kojoj su suprug i svekar dobrovoljni davaoci krvi. Svekar je bio davalac preko sto puta- ističe Nevena.
Između poslovnih i kućnih obaveza, uloge roditelja koja, između ostalog, podrazumeva i aktivno učešće u obrazovanju đaka prvaka, pronalazi vreme da gotovo svakodnevno sedne za mašinu i iznova pokaže svoju humanost. U tome joj pomažu svi ukućane. Izrada maski u ovom domu liči na porodičnu manufakturu.
–Suprug često preuzme brigu oko domaćih zadataka i provodi vreme sa decom dok mi je pomoć svekrve i ćerke u procesu izrade maski od neprocenjivog značaja. Svekrva mi kroji materijal a sedmogodišnja ćerka Anđela ih pegla- objašnjava Nevena.
Do neophodnog materijala za izradu zaštitnih pamučnih maski dolazila je tako što ih je dobijala na poklon od bračnog para Radovanović, Saše i Slađane, vlasnika jedne prodavnice metraže u Koceljevi.
Iz njene kućne radionice do korisnika su uglavnom dolazile maske sa cvetnim dezenima jer su se ljudi, uprkos svim nedaćama, noseći ih ipak bolje osećali. Razbijale su turobnost, unosile pozitivnost, davale nadu.
–Drago mi je kada nekom mogu da pomognem i zato još uvek poklanjam maske. Mnogo izazova je sada pred nama i mnogo rada, jer je važno da svako da doprinos i da učestvuje u borbi u kojoj Srbija mora da pobedi- napomenula je Nevena.
Mudri ljudi podsećaju da ništa nije došlo a da nije prošlo. I dobro i zlo. I pandemija će, pre ili kasnije postati prošlost, ali će u njoj ostati zapisano da u teškim vremenima dobri ljudi postaju još bolji.