Pisani tragovi kažu i da je do Prvog svetskog rata Šabac imao dva vašara, za Đurđevdan i Mitrovdan. Između dva rata ruke su trljali prodavci stoke i kafedžije. Tokom inflacije ‘90-ih prodavci su dolazili sa nadom da će nešto zaraditi, a posetioci uglavnom samo šetali gledajući sve ono što ne mogu da priušte. Tabloidizacija svega u ovoj zemlji dovela je do toga da su centralni mediji i portali ovu manifestaciju sveli na Vendi i pijane goste pod šatrom
Ceo svet je ove godine ostao uskraćen za mnogo toga. Ipak, Šapčani mogu da se “pohvale” da su ostali bez onog po čemu su najprepoznatljiviji, Malogospojinskog vašara, opevanog i u pesmi. Malo je prilika bilo kada je Vašar izostao, a to su bile ratne godine. Prošao je šabački Vašar kroz različite faze tokom svog trajanja, a kako i ne bi kada prvi pisani tragovi o njemu datiraju još iz 14. veka. Još je knez Lazar ubirao prihode od Panađura u Mačvi. Gajili su i Šapčani različita raspoloženja prema Vašaru, od onih da ga izbegavaju u širokom luku jer je „seljana“, pa do toga da na njega odlaze tokom svih dana trajanja, nekada i više puta dnevno. Pisani tragovi kažu i da je do Prvog svetskog rata Šabac imao dva vašara, za Đurđevdan i Mitrovdan. Nakon Prvog svetskog rata ustalio se Malogospojinski vašar. Do pre dve godine održavao se na Mihajlovcu, da bi onda promenio lokaciju ka Starom gradu.
Svake godine šabački vašar poseti nekoliko stotina hiljada ljudi iz cele Srbije, a ni gosti iz inostranstva nisu retkost. Poslednjih godina najviše mu se raduju najmlađi, ali nije uvek bilo tako. Između dva rata ruke su trljali prodavci stoke i kafedžije. Tadašnja štampa zabeležila je da je 1940. godine na vašarište doterano 5.045 komada krupne stoke i 1.896 komada sitne stoke. Te godine je pojedeno 302 praseta, jagnjeta i ovce. Vašar je trajao tri dana, a još prvog dana je nestalo piva u celom gradu, pa su kafedžije morale da ga nabavljaju iz drugih gradova.
Vašar je mnogo više od toga. Mesto gde se odlazi da se vidi i bude viđen, gde se pronalaze poznanici koji se nisu videli godinama, mesto neizrecive dečje sreće, ali i mesto gde odrasli na par sati zaborave sve probleme u bojama, mirisima i zvucima koji imaju hipnotišući uticaj, voleli ga ili ne
Liciderska srca, svilene bombone, varjače... prepoznatljiv su deo Vašara decenijama. Zabave najrazličitijih vrsta, za mlađe, ali i starije uvek su privlačile veliku pažnju. Mnogo toga nezamislivo je za današnje vreme, a pre samo tri ili četiri decenije bilo je neizostavni deo ove manifestacije. Na šabačkom vašaru tako su se mogle videti „žena zmija“, vuk, lav... Dugo je Zid smrti bio jedna od omiljenih atrakcija, a i danas mnogi žale za njim i vratolomijama koje su u njemu izvođene. Zapamtio je šabački Vašar teške dane i pre korone. Tokom inflacije ‘90-ih prodavci su dolazili sa nadom da će nešto zaraditi, a posetioci uglavnom samo šetali gledajući sve ono što ne mogu da priušte. Prodavalo se tih godina na vašarskim tezgama svega onoga što nije bilo u prodavnici, od goriva do tehničke robe. Cene su bile uglavnom u markama. Te inflatorne 1993. godine cena pića ispod šatre bila je milijardu i po dinara, a cena kilograma pečenja čak osam milijardi. Tokom poslednje dve decenije Vašar najviše posećuju roditelji sa decom. Cene vožnji nisu nimalo naivne, pogotovu ako ima više dece, a jedan krug nikad nije dovoljan, ali za njih se uvek nađe, jer Vašar je jednom godišnje. Uz to i roditelji mogu jeftino da se snabdeju. Uobičajena je prodaja više pari nečega (donjeg veša, čarapa, kuhinjskih krpa) po jako niskim cenama. Međutim, kupci uglavnom kada dođu kući shvate da kupljena roba ne vredi ni tih sitnih para. Posebno mesto Vašara zauzima buvljak sa polovnim stvarima. Nekada su se tu snabdevali najsiromašniji, a sada je mesto gde se mogu pronaći prava mala blaga. Poznavaoci sa dobrim okom mogu u naizgled kršu bespotrebnih starudija zapaziti antikvarne knjige, umetničke slike, unikatne predmete za kuću... Na mestu gde se prodaje bukvalno sve, od rasparnih šoljica za kafu, starih cipela, bundi, kućnih aparata, gotovo svako može pronaći nešto za sebe. Pečenje i svadbarski kupus nigde nemaju ukus kao ispod šatre. Ražnjevi se neumorno okreću, a svako prase i jagnje ovog kraja se pita “ima li života posle Vašara”.
Svi na gubitku Nisu izostankom Vašara izgubili samo građani Šapca (koji su, sa druge strane, tako sačuvali koji dinar u džepu). Bez velikih finansijskih prihoda ostao je i Grad Šabac, odnosno JKP “Stari grad”, koje je imalo značajnu dobit od izdavanja prostora zakupcima tezgi. Gubitak je između osam i devet miliona dinara. Prodavci su imali infrastrukturno opremljen prostor gde su nudili svoju robu, a posetioci su se, uz malo sreće da ne padne kiša. kući vraćali skoro čiste obuće. Naravno i za mnoge prodavce ovo je predstavljao centralni događaj u godini i sigurnu dobru zaradu.
Tabloidizacija svega u ovoj zemlji dovela je do toga da su centralni mediji i portali ovu manifestaciju sveli na Vendi i pijane goste pod šatrom. Već nekoliko godina posle Male Gospojine Srbiju obilaze fotografije golih plesačica koje igraju u krilima gostima bez zuba, dok sve to posmatraju deca koju su roditelji doveli na nastup neke estradne “zvezde”. Šapčane, s pravom, ljuti ovakva kategorizacija. Vašar je mnogo više od toga. Mesto gde se odlazi da se vidi i bude viđen, gde se pronalaze poznanici koji se nisu videli godinama, mesto neizrecive dečje sreće, ali i mesto gde odrasli na par sati zaborave sve probleme u bojama, mirisima i zvucima koji imaju hipnotišući uticaj, voleli ga ili ne. Nešto što se nije promenilo kroz decenije trajanja Malogospojinskog vašara jeste to da su se prodavci žalili na slabu prodaju, posetioci na visoke cene, a niko se kući nije vratio praznih ruku i punog novčanika. Prodavci dolaze i svake sledeće godine i sećaju se da je prethodne bilo bolje. Taj lanac se ne prekida i svi oni sigurno jedva čekaju sledeću godinu kada će ponovo moći da se sretnu na starom mestu, pogađaju oko cene i svako ostane u uverenju da je pobedio u tom nadmetanju.
