Jedna priča, jedna mladost, jedan život...

Prolazniče, kada svratiš u naš kraj bilo kojim poslom, a put te nanese baš ovuda, iza “Mačvinog” stadiona, zastani makar na čas. Skini kapu, ako je imaš. Zastani i pozdravi našeg druga. Odgovoriće ti osmehom. Poželeće ti da srećno stigneš tamo kud si pošao. I neće ti zameriti ako mu okreneš leđa u odlasku.
Mi, deca devedesetih, svašta smo preživeli i proživeli. Šibala nas je inflacija, tukli su nas bombama, zasipali uranijumom, raspadala nam se država... Pa ipak smo nekako izbauljali iz svega toga nasmejani, vedri i produžili u mladost koja je po pravilu lepa, bezbrižna... A mi, dečaci iz kraja, poslovično smo bolje poznavali tuđa nego svoja dvorišta, “operisali” u sumrak, često ne čekajući noć, derali kolena na asfaltu pod košem na banderi, upisivali nadimke na trotoare, drali se kao magarci pikajući lopte između četiri cigle i posle bežali kud koji kad staklo komšijskog prozora odjekne našom lepom ulicom... U kuću smo neretko ulazili samo po sendvič (jer večera je čista danguba), tukli smo se između sebe (a onda mirili uz suze i zakletve), popravljali “segine” džojstike, “obrtali” igrice, igrali “jenkija”, žmurke, tenisa i “kockica”, lopova i žandara, vozili rolere, do besvesti padali i opet ustajali. I jedva čekali da se opet vidimo, makar se do krvi pomlatili! Mladosti niko ništa ne može!
I rasli smo... Pogled smo sve češće dizali sa lopte za suknjicama i haljinama, dobacivali i maštali, beskrajno maštali... Došle su prve “odrasle” stvari: prva pijanstva, prvi dim, prva devojka, prvi seks. Neiskusna ljubakanja u mraku, na žurkama, po pravilu uvek su se završavala isto, a mi smo se i dalje, kao selice, nepogrešivo vraćali našim praznim tezgama na pijaci u kraju, cirkali do kasno u noć i prepričavali ko je šta “upecao”. Godine nam ponovo nisu mogle ništa.
Danas nas pogrešno zovu odraslim ljudima. A ne znaju da deca celog života sanjaju. I ostaju deca. Ali, jedan od nas više ne mašta. Nema potrebe jer - dosanjao je svoj san. I živeće ga večno. Ostaće zauvek zaljubljen u brzinu, kacigu, u naš “geto” i nikad neće prestati da vozi svoj “kavasaki”. Da kroti krivine oblaka. Da šutira na koš i gol. Da nas okuplja i da nam se smeje kada matori magarci raspale još poneki basket ili fudbal na starom terenu pijace.
A on nas gleda sa zida. I smeje se. I verovatno se pita: “Jesam li vas tako učio, sunce vam jebem smotano!” .
I dobro zna da je svaki koš poen za njega, svaki je gol - njegov gol.