5. novembar 2020.5. nov 2020.
IMA NADE!
PISMA ČITALACA

IMA NADE!

Iz Portoroža, posle dugo godina, vratio se u svoj rodni grad, meni drag čovek.
Popio sam kafu sa njim.
Veoma važno za ovu priču , u Šabac, uskoro, vratiće se i njegova porodica.
Supruga, kćerka i sin.

Namerno vam neću spomenuti njegovo ime, jer u ovoj priči, samo jedan divni dečak koji neobično podseća na svoga oca, zaslužuje da mu se spomene ne samo ime, već i prezime.
Elem, ovaj meni drag čovek, još uvek je u svom košarkaškom, gorolomnom telu, mada, primetio sam, posle svih ovih godina, stekao je jednu kvrgu u jednom kolenu a mislim da je postao i pomalo čvorast u oba kuka.
Nije više „Galata kula“, ali još je širokog pogleda i radoznao je, jer…
…ostao je gromkog i vedrog duha, prostrane i zvonke duše, još uvek je dete i dečak, gde u razgovoru sa njim prepoznajete svu čistotu deteta i ozbiljnost dečaštva u sebi.
U toj „utakmici“ našeg razgovora, odigrali smo sve četiri četvrtine.


Na početku pričali smo o politici. U nastavku meča, ubrzali smo tempo, odigrali tematski pick and roll pa prešli na istoriju, a kad smo se uverili da je razlika nedostižna za sve naše protivnike, prešli smo u „mirnoj završnici“ na razgovor o porodici, odrastanju i školovanju njegove dece, o Sloveniji, uslovima za život, poreskim prijavama, hrani i vinu, mediteranskom podneblju, pogledu na Koparski zaliv i… taman kad sam hteo da mu stisnem ruku, zahvalim na kafi i fair play susretu ... dogodila se magija !!!
Nestvarna i čudesna „trojka“ u poslednjoj sekundi našeg susreta.

„Znaš , skrasili smo se u Portorožu, lepo nam je tamo, siguran posao, miran život, deca su se uklopila, imaju drugove i srećno detinjstvo a nedavno, dobili smo i ponudu da moj prvenac i prvozvanac kako ga ja ponekad zovem, zaigra za kadetsku reprezentaciju Slovenije.“

„I, šta ste odlučili?“ – upitao sam.
„Mi ništa, dok nismo pitali njega, i, tek kad nam je rekao šta on o tome misli, doneli smo odluku da se vratimo u Šabac.“
„Šta vam je rekao?“ - sa slutnjom koja mi je izmamljivala osmeh na licu, upitao sam ga…
…„Tata, Mama, jedino što ja želim, je da igram za moju Srbiju.“
Gledam u nasmejanog oca u želji da dokučim, da li je njegov sin onakav kakav je on, ili je on postao onakav kakav je želeo da mu bude sin.

Skamenjen u vremenu, vidim sebe, kako izvijam vrat, kako uparujem oči sa putanjom lopte , gde se drhtaj tišine u ukrštaju sa rezonantnim zvukom mrežice, pretvara u oduševljenje, koje kad se desi, znaš sigurno - čuo ga je ceo Svet.
Pobeda u poslednjoj sekundi. I radost, velika radost.
Njegovo dete , njegov sin „plejmejker“ je ove priče.

On je ta nerastvorena čestica u pokoljenju. I to nije slučajnost. To je on od đedova nasledio, on je taj „vanvremenski dvokorak“ koji razbija svaku „zonsku odbranu“ protivnika, čvrstinom svog karaktera i silinom timskog duha.
On je već sad, jemstvo, da će biti još, srpskih, pobeda i u budućnosti.
A kad se one dese, i kad za njih ponovo čuje čitav Svet, trešće se Srbija, izliće se na ulice narod, da proslavi još jednu pobedu koja nam je uvek tako potrebna.

A varnica i raspaljeni plamen te pobede tinjao je u iskrenom dečjem srcu i dečačkom poštenju, koje je reklo:
„Tata, Mama, jedino što ja želim, je da igram za moju Srbiju.“
Njegovo ime je Andrej Mušicki.

Zoran Nikolić

Najnoviji broj

21. januar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa