U VREMENU OTUĐENOSTI, LEP GEST DUŠU GREJE
Hvala Marina
Prošle sedmice u redakciju lista “Glas Podrinja” došao je naš sugrađanin, penzioner Milorad Čekić. Sa sobom je doneo jednu običnu, neobičnu priču koja pokazuje da i u ovim vremenima sveprožimajuće otuđenosti postoje oni koji nas svoji gestom duboko ganu i pokažu da nije teško i dalje biti Čovek među ljudima
Radni dan. Centar Šapca. Gužva. Sedamdesetsedmogodišnjem Miloradu Čekiću pukla je automobilska guma na ulici. Nije to neki problem, ali svaki auto ima svoj mehanizam, zna to čika Milorad, bio je nekad instruktor vožnje u “Crvenom signalu”. Doduše, bilo je to i neko drugo vreme kada je postojala krilatica “Drug na drumu”, a i bez toga su se ljudi drugačije ponašali. Bili pitomiji, srdačniji i otvoreniji za pomoći drugome.
Svestan saobraćaja pomerio je auto u stranu. Da ne smeta drugima, sebi je otežao, jer je iz tog ugla pristup točku bio teži, a model auta sam po sebi specifičan, pa zahteva dodatnu veštinu.
- Nisam mogao komotno da namestim dizalicu. Naišao je jedan gospodin, zamolio sam ga za pomoć. Pomogao mi je da podesim alat i sa lakoćom sam skinuo gumu. Čovek je otišao, u uverenju da dalje mogu sam- kaže čika Milorad i nastavlja svoju priču:
-Međutim, kod tih modela auta, teško je vratiti ponovo točak na mesto. Mučio sam se neko vreme. Svi su prolazili. Pešaci, automobili.
Prolazilo je i vreme, nervoza rasla. Prolazili su ljudi, a ni jedan “drug na drumu”. Odlazili svojim poslom, slepi za brige drugih.
-Čučim okrenut ka autu i shvatam da ne mogu sam. Treba mi palica, bilo šta da mi pomogne, a niko da se zaustavi i pita- objašnjava čika Milorad.
I upravo u tom trenutku nadiruće bespomoćnosti, iza sebe je čuo glas.
- Da li treba pomoć”, pitao je neko? Kažem: “Treba”, podignem glavu iza mene dama. Kažem joj: “Dušo moja, treba mi pomoć, ali ne od tebe, već od muškarca”.
“Ne bojte se znam ja to”, odgovori mi i nastavi, “prošla sam malopre autom i videla Vas da se mučite. Odnela sam detetu doručak i vratila se da Vam pomognem”.
“Kud sramote, da jednom muškarcu pomaže dama u fizičkim stvarima”, pomislih, ali me je uverila da može. Namestili smo točak i došao je momenat kada treba da se pritegnu šrafovi.
“Čiko, dajte meni, ja ću to”, kaže,“Imam 77 godina i imam još snage to da zavrnem”, odgovorih joj.
“Ne bojte se, imam i ja snage, više nego što Vi mislite. Bila sam u boksu 9 godina, a zadnje dve godine sam u timu gde se obaraju ruke”, reče mi ona i zavrte sve što treba.
Pitao sam je kako da joj se zahvalim, nasmejala se i rekla da ne treba ništa- prepričava događaj čika Milorad.
Rekao joj je ako se zove, a ona njemu svoje ime “Marina”. Sada samo toliko zna o njoj.
-Samo ime znam devojci koja mi je pomogla i pokazala svoju humanost koja me duboko ganula. Ta ganutost me je podstakla da joj se javno zahvalim i stavim akcenat na njen gest!
Znam da menjanje gume nije veliki problem, ali momenat ljudskosti je da staneš da pitaš nekoga da li treba pomoć. Niko od muškaraca nije stao. Time je njen pristup meni još značajniji i zbog toga sam joj još zahvalniji!
Hvala Marina - poručuje Milorad Čekić.
Svestan saobraćaja pomerio je auto u stranu. Da ne smeta drugima, sebi je otežao, jer je iz tog ugla pristup točku bio teži, a model auta sam po sebi specifičan, pa zahteva dodatnu veštinu.
- Nisam mogao komotno da namestim dizalicu. Naišao je jedan gospodin, zamolio sam ga za pomoć. Pomogao mi je da podesim alat i sa lakoćom sam skinuo gumu. Čovek je otišao, u uverenju da dalje mogu sam- kaže čika Milorad i nastavlja svoju priču:
-Međutim, kod tih modela auta, teško je vratiti ponovo točak na mesto. Mučio sam se neko vreme. Svi su prolazili. Pešaci, automobili.
Samo ime znam devojci koja mi je pomogla i pokazala svoju humanost koja me duboko ganula. Ta ganutost me je podstakla da joj se javno zahvalim i stavim akcenat na
njen gest
Prolazilo je i vreme, nervoza rasla. Prolazili su ljudi, a ni jedan “drug na drumu”. Odlazili svojim poslom, slepi za brige drugih.
-Čučim okrenut ka autu i shvatam da ne mogu sam. Treba mi palica, bilo šta da mi pomogne, a niko da se zaustavi i pita- objašnjava čika Milorad.
I upravo u tom trenutku nadiruće bespomoćnosti, iza sebe je čuo glas.
- Da li treba pomoć”, pitao je neko? Kažem: “Treba”, podignem glavu iza mene dama. Kažem joj: “Dušo moja, treba mi pomoć, ali ne od tebe, već od muškarca”.
“Ne bojte se znam ja to”, odgovori mi i nastavi, “prošla sam malopre autom i videla Vas da se mučite. Odnela sam detetu doručak i vratila se da Vam pomognem”.
“Kud sramote, da jednom muškarcu pomaže dama u fizičkim stvarima”, pomislih, ali me je uverila da može. Namestili smo točak i došao je momenat kada treba da se pritegnu šrafovi.
“Čiko, dajte meni, ja ću to”, kaže,“Imam 77 godina i imam još snage to da zavrnem”, odgovorih joj.
“Ne bojte se, imam i ja snage, više nego što Vi mislite. Bila sam u boksu 9 godina, a zadnje dve godine sam u timu gde se obaraju ruke”, reče mi ona i zavrte sve što treba.
Pitao sam je kako da joj se zahvalim, nasmejala se i rekla da ne treba ništa- prepričava događaj čika Milorad.
Rekao joj je ako se zove, a ona njemu svoje ime “Marina”. Sada samo toliko zna o njoj.
-Samo ime znam devojci koja mi je pomogla i pokazala svoju humanost koja me duboko ganula. Ta ganutost me je podstakla da joj se javno zahvalim i stavim akcenat na njen gest!
Znam da menjanje gume nije veliki problem, ali momenat ljudskosti je da staneš da pitaš nekoga da li treba pomoć. Niko od muškaraca nije stao. Time je njen pristup meni još značajniji i zbog toga sam joj još zahvalniji!
Hvala Marina - poručuje Milorad Čekić.
T.T.
Najnoviji broj
18. april 2024.
