ADVOKAT RAJKO MARINKOVIĆ: AKTUELNOSTI IZ RADNOG PRAVA
SINDIKATI ZAINTERESOVANI ZA DOGOVOR
Aktuelne tužbe zaposlenih u prosveti koji ostvaruju minimalne zarade, a koji su bili “zakinuti” za regres, godišnji odmor i topli obrok. To su, u praksi, najčešće spremačice, kuvarice, čuvari, ložači i domari. Aktuelni su i sporovi zaposlenih koji rade po individualnim obrazovnim planovima (IOP), što je slučaj kod rada sa decom sa posebnim potrebama
U prošlom broju „Glasa Podrinja“ objavili smo intervju sa advokatom Rajkom Marinkovićem, Šapčaninom koji živi i radi u Novom Sadu, o Zakonu o zaštiti potrošača u praksi. Ovaj put, razgovarali smo o temama iz oblasti radnog prava. S obzirom da je naš sagovornik više od 12 godina advokat Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine, pojasnio nam je aktuelne sudske sporove zaposlenih u obrazovanju.
Poznato je da u sudskoj praksi u talasima dolaze tipske tužbe koje advokati zovu “masovke”. Podsetimo, aktuelne su bile tužbe protiv predškolskih ustanova, Nacionalne službe za zapošljavanje i banaka zbog naplate troškova obrade i osiguranja kredita? - Rekao bih da tih poslednjih tužbi ima najviše. Sudije parničari u Beogradu i Novom Sadu zadužuju veliki broj predmeta u kojima korisnici finansijskih usluga vode sporove protiv banaka, pa im isti čine 80% referade. S obzirom da se ovi predmeti počinju delegirati drugim sudovima, možemo očekivati ovu tendenciju i u sudovima u unutrašnjosti. No, moj je utisak da je na temu sporova protiv banaka već sasvim dovoljno rečeno.
Sve više je tužbi iz oblasti radnog prava? - U pitanju su tužbe zaposlenih koji ostvaruju minimalne zarade, a koji su bili “zakinuti” za regres, godišnji odmor i topli obrok. Ove tužbe su aktuelizovane krajem 2019. godine kada je Vrhovni kasacioni sud zauzeo pravni stav. Budući da sam advokat Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine, imam uvid da su u pitanju zaposleni u prosveti koji ostvaruju minimalnu zaradu, što su u praksi najčešće spremačice, kuvarice, čuvari, ložači i domari. To su po pravilu svi oni koji u prosveti ostvaruju koeficijent do 7,32. Ima i izuzetaka da zaposleni sa većim koeficijentom ostvaruju ovo pravo ukoliko im je u određenim mesecima isplaćena neto zarada koja ne prelazi iznos propisane minimalne zarade.
„Nažalost, u slučaju velikog broja parnica škole će biti u nerešivim problemima. Uzmimo da se radi o tužbenim zahtevima koji za jednog zaposlenog iznose oko 300.000 dinara i pomnožimo to sa brojem pomoćnog osoblja u školama. Postaje jasno da govorimo o milionima dinara koje škole nemaju odakle da plate, jer na računima nemaju toliki novac. Može se desiti i najgori scenario da se na javnim aukcijama prodaju “klupe i stolice”. Biće ugrožen celokupan školski sistem“
Šta je predmet tih tužbi? O čemu sud raspravlja? - Pokušaću da pojednostavim koliko je to moguće. Visina cene rada za zaposlene u prosveti uređena je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama. Član 4. ovog Zakona propisao je da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor. Imajući u vidu da za zaposlene sa prvim stepenom stručne spreme ovaj koeficijent iznosi 6,83 dodavanjem korektiva u vidu minulog rada, rada u neradne dane i za državne praznike, zarada koja bi trebalo da se isplati zaposlenom je manja od minimalne zarade.
Možete li nam to konkretnije predočiti? - Uzmimo da bi zarada po ovom Zakonu trebalo da iznosi, recimo, 26.000, a da je minimalna zarada 32.000 dinara. U datoj situaciji, Minstarstvo prosvete stalo je na stanovište da se primeni Zakon o radu u delu koji se odnosi na minimalnu zaradu te je zaposlenima pripao i, nazovimo, “dodatak” koji u našem primeru iznosi 6.000 dinara, a sve kako bi se zarada zaposlenog izjednačila sa minimalnom. Međutim, zaposleni koji primaju minimalnu zaradu imaju pravo još i na naknadu za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor, jer se u suprotnom čini povreda odredbe zakona, preciznije člana 111. Zakona o radu kojom je propisano da zaposleni koji prima minimalnu zaradu ima pravo na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom, a upravo su to ova dva elementa u vezi kojih se vodi spor shodno članu 118. Zakona o radu.
Na koji način se pred sudom brani, prema Vašem mišljenju, pogrešno stanovište Ministarstva? - Državno pravobranilaštvo koje zastupa škole poziva se na odredbu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojom je propisano da pomenuti koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Pravobranilaštvo se poziva i na član 26. Posebnog kolektivnog ugovora koji predviđa da zaposleni ima pravo na određene naknade, ali ne i troškove ishrane u toku rada i regres za godišnji odmor. Međutim ovi propisi nisu primenjivi na sporni odnos jer se na pitanje isplate minimalne zarade primenje Zakon o radu. I ne samo to, već se u postupku i matematički, putem veštaka da dokazati da ove naknade nisu isplaćene. Ako bi sud stao na stanovište da se ove naknade “kriju” u korektivu plate koji u našem primeru iznosi 6.000 dinara, onda ispada da minimalna zarada nije isplaćena po zakonu. U svakom slučaju, zaposleni su obespravljeni, samo je različit osnov, što u konačnom nije od značaja.
Postoje još neki aktuelni sporovi u vezi sa prosvetom? - U pitanju su sporovi zaposlenih koji rade po individualnim obrazovnim planovima (IOP), što je slučaj kod rada sa decom sa posebnim potrebama. Naime, od donošenja Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama iz 2001. uvećanje zarade od 10% pripadalo je “zaposlenom u školi za decu ometenu u razvoju i nastavniku odeljenja za decu ometenu u razvoju pri redovnoj osnovnoj školi”, pa su zaposleni u redovnim školama koja nemaju posebna odeljenja bili diskriminisani jer, iako rade sa decom sa posebnim potrebama i imaju iste obaveze kao i nastavnici u školama gde postoje posebna odeljenja sa decom sa posebnim potrebama, nisu ostvarivali pravo na uvećanje zarade.
Da li je to u suprotnosti sa Zakonom o radu? - To je u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o radu koji propisuje da se “zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca” te da se “pod radom jednake vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost.”
Konačno, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo drugačiji stav tako što je stao na stanovište da spornu odredbu Uredbe treba šire (logički) tumačiti u korist zaposlenih, konkretno učiteljica koje rade svaki dan i svaki radni čas u neposrednoj nastavi sa decom sa posebnim potrebama tako da i njima pripada pravo na 10% uvećanja zarade.
Kakva je perspektiva ovih sporova? - Moja profesionalna ocena je da bi se, polazeći od zauzetih stavova Vrhovnog kasacionog suda, zaposleni koji se nalaze u opisanim situacijama, mogli nadati uspehu u sporovima. Nažalost, u slučaju velikog broja parnica škole će biti u nerešivim problemima. Uzmimo da se radi o tužbenim zahtevima koji za jednog zaposlenog iznose oko 300.000 dinara i pomnožimo to sa brojem pomoćnog osoblja u školama. Postaje jasno da govorimo o milionima dinara koje škole nemaju odakle da plate, jer na računima nemaju toliki novac. Može se desiti i najgori scenario da se na javnim aukcijama prodaju “klupe i stolice”. Biće ugrožen celokupan školski sistem. Da sumiram, govorim o katastrofalnom scenariju koji je u izgledu ako se ništa ne preduzme.
Kako se to može preduprediti? - Jedini način je hitno angažovanje nadležnih ministarstava koje će sa sindikatima pronaći modus da se namire zaposleni koji su obespravljeni, ali i da školski i finansijski sistem ne kolabira. Koliko je meni poznato, sindikati su zainteresovani za dogovor, nadam se da će i druga strana pokazati dobru volju.
