Belka između dva sveta

Postoje ljudi koji kao da su izašli iz one latinske izreke „Čovek je čovek vuk“, ali ima i onih drugih kojima je čovek čoveku dar. Koji vole ne vole samo ljude, nego i životinje, prirodu, celokupno tvorevinu Božju.

U nevelikoj, ali prostranoj kući u Kasarskim livadama, živi Marko Despotović sa majkom Milankom Mijatović.

Bavi se poljoprivredom i stočarstvom. Za petnaest godina, koliko rekreativno vozi bicikl, proputovao je skoro celu Srbiju. Voli sve što je živo, kaže Marko.

Foto: Glas Podrinja, Marko Despotović

Da je zaista tako, dokazuje činjenica da je odgajio jagnje u svojoj kući. Kada je ovca uginula na porođaju, znao je da jagnje nema mnogo šanse. Doneo ga je u torbici iz Bogosavca, gde ima mali imanje.

- Sažalio sam se. Znao sam da će uginuti ako ostane tamo, bez majke, bilo je hladno. Kad sam je doveo kući, jako se razbolela. Odveo sam je kod veterinara, gde je deset dana primala infuziju. Posle treće se oglasila. Tada sam znao da će preživeti.

„Morali smo da je odvedemo među njene, bila je već velika, prirodno je da bude sa njima, nije njen život ljudski. Nikada više ne bih ovo ponovila. Veže se čovek, posle je teško.“

Belka, od milja Cokana, bila je uporna u nameri da ozdravi i živi. Rođeni borac. Ostala je kod Marka celih sedam meseci.

- Stavili smo sunđer, improvizovali krevet u predsoblju, gde je spavala. To je bilo njeno mesto, ali se slobodno kretala po kući kao da je član porodice. Kada bi neko došao u posetu, povlačila se. Mislim da se stidela.

„Da Bog da ojagnjila dva jagnjeta, rekao je sveštenik Ivan kad je došao da sveti vodicu za slavu“, a Marko je želeo samo da ostane živa i da, kad dođe vreme, ode među svoje.

Foto: Glas Podrinja, Milanka Mijatović

- Mnogo se vezala za nas, posebno za mene, ali je već porasla velika i odveo sam je u Bogosavac, da bude u svom društvu.

Međutim, to sam Belkom ne ide baš lako. „Počovečila se“. Ni dok je bila kod njih nije baš bila sigurna kog je roda. Kada bi je Milanka odvela kod komšinice, nije reagovala na ovce koje su blejale u blizini, stajala bi pored terase i čekala da komšinice popiju kafu, a ona dobije svoj plazma keks. Kada bi majka i sin gledali televiziju, ona bi nemo pratila program.

- Trebalo je imati vremena i strpljenja da je vaspitamo. Svoje potrebe obavljala je na predviđenom mestu. Ustajao sam svake noći po četiri puta da joj dam da jede, što nije bilo lako, ali navikao sam. Kad joj kažem: „Hajde sada da spavaš“, ona bi legla. Sve je razumela.

Foto: Glas Podrinja

Kada bi došlo vreme za ručak, Cokana je sledila zvuk zveckanja posuđa i dolazila do stola. Onda bi joj Marko davao koricu hleba. U početku je pila mleko, kao i svaka beba.

- Najbolje je bilo kad smo je hranili na flašicu i davali joj najpre mleko u prahu, a posle kravlje u flaši od piva, na čijem vrhu smo stavljali cuclu. U dva minuta bi sručila mleko iz pivske flaše.
Kao i svaki kućni ljubimac, i Belka je imala svoje nedostatke. Pošto se slobodno kretala po kući, usput bi gricnula šta bi joj se svidelo, ponekad džemper, majicu ili zavesu. Stvar ukusa. Ukućani tek sada, uz smeh, otkrivaju krugove na odeći.

- Sada je velika. Kad odem da obiđem ovce, ona je samo pored mene, ništa ne mogu da uradim bez nje. Vezala se za mene, kaže Marko, a majka dodaje: „Pre neki dan sam otišla u Bogosavac da je vidim, a ona me gleda i samo što ne kaže: Gde si ti do sad bila?“
Kako li se uklopila sa novim društvom, pitali smo se. Postojala je mogućnost da je bojkotuju.

„Kod komšije ovce bleje, ona ne reaguje, gleda gde smo mi. Izvedemo je napolje, ali ona ništa. Mi beremo malinu, ona nas čuje i kad vidi da odmaknemo, dođe i pomalo brsti malinu, mi je pustimo, ne može obrstiti ne znam koliko... Vezala se, nije imala nikog osim nas.“

- Neće. Polako, naučiće. Niti one diraju nju, niti ona njih. Još uvek se odvaja, beži. Više se oseća kao čovek, nego kao ovca, kaže Milanka.
Belka između dva sveta, pomislili smo.

- Za ovce važi mišljenje da su glupe, ali to nije istina. Video sam kako jedno jagnje može da bude inteligentno. Ima svoj put kao svako živo biće, zaključuje Marko.