Život u novoj sredini

Sa početkom studiranja i odlaskom u drugi grad mlada osoba započinje ostvarivanje sebe kao ličnosti. Ali kako inteligencija nije jedina stvar koju treba da ponesu sa sobom kada krenu na put u nepoznato, neophodno je da uporedo razvijaju i druge kvalitete. Teže ka tome da bolje upoznaju grad, nove ljude, da budu samostalni ali i pored toga, bitno je posvetiti se onome zbog čega je započeto novo životno poglavlje.

Dolazak u novi grad, novo okruženje, među nepoznate ljude predstavlja šansu, ali i veliki izazov. Poznato je da se svi sa emocijama nose na različit način, neophodno je prepoznati ih i prihvatiti. Postoje brojni faktori koji utiču na tu različitost.

Iako na početku sve deluje idealno, neretko se desi da adaptacija na novu sredinu i fakultet predstavlja problem. Ti problemi mogu prerasti u poremećaj prilagođavanja. Više o tome rekla je Biljana Ercegovčević psiholog i psihoterapeut. Objasnila nam je zašto dolazi do problema kada je adaptacija u pitanju, a kada i kako prepoznati da je to preraslo u poremećaj prilagođavanja, kao i šta uraditi kako bi se efikasno izborili sa istim.

Želim da poručim svim budućim studentima: odvajanje od porodice je posebna škola života, na kojoj ćete biti zahvalni tek kasnije, kada stignu rezultati...Neka svaka vaša adaptacija bude KREATIVNA ADAPTACIJA!

Kolika je sličnost između prilagođavanja dece na vrtić i mladih na fakultet?
Postoje izvesne sličnosti između prilagođavanja dece na vrtić i prilagođavanja na fakultet. Dodala bih tu i prilagođavanje na srednju školu, ukoliko je u pitanju i odlazak iz svog mesta boravka, kao što je slučaj sa velikim brojem učenika koji pohađaju Medicinsku školu „Dr Andra Jovanović“ u Šapcu, u kojoj radim kao psiholog.

Sve ove situacije predstavljaju prelazak iz predhodne u narednu razvojnu fazu, te je očekivano da se javljaju i kao razvojne krize, sa svim svojim specifičnostima. One su veliki korak u osamostaljivanju deteta, tj. adolescenta, te su i prilika za otvaranje separacionih strahova ( strahovi od odvajanja). Svaka od ovih situacija jeste snažan stresor (stresni događaj koji izaziva posebno stanje organizma poznatiji kao stres), te je očekivano da će postojati period adaptacije, prilagođavanja. Sličnost je i u tome što je potrebno izvršiti pripremu deteta/adolescenta i na taj način prevenirati brojne probleme koji mogu nastati u prilagođavanju, a ako se oni već jave potrebno je pružiti pomoć i podršku u prevazilaženju.

Često adaptacija na fakultet predstavlja problem. Zašto je to tako?
Istina je da većina adolescenata koji se spremaju za fakultet željno iščekuju dan kada će otići u novi grad, odvojiti se od stalne roditeljske brige i kontrole, upoznati nove ljude, nova mesta za izlaske, sve ono što zvuči primamljivo iobećavajuće...Ali! Kada se odvoje u drugi grad, drugi stan, nađu se među nepoznatim ljudima, suoče se sa novim načinima funkcionisanja na fakultetu i životu uopšte, vrlo brzo postaju svesni i onoga što su otežavajući faktori samostalnog života. Ako su razvijeni kapaciteti za prilagođavanje, ovaj proces se prevazilazi vrlo brzo, ali ako nisu razvijeni lični kapaciteti – pomoć je potrebna.

Svaka osoba se na drugačiji način prilagođava na novu sredinu i životne situacije. Koji faktori
utiču na tu različitost?
Reakcije na jedan isti stresni događaj su vrlo različite tj. individualne su. Načini na koje će mlada osoba odreagovati u stresnim situacijama, pa i kada je odlazak na fakultet u pitanju, zavisi od velikog broja faktora: 1. genetski faktori – neko se lakše prilagođava zahvaljujući nasleđenoj strukturi ličnosti, 2. razvijene veštine emocionalne inteligencije – adolescent zna da prepozna svoje emocije, ali i da ih kontroliše i kanališe, 3. razvijene veštine socijalne inteligencije – uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima i upravljanje njima, 4. već postojeći, ranije razvijeni mehanizmi i strategije odbrane od stresa, 5. adekvatna socijalna podrška u najbližem okruženju, pre svega kroz porodične i vršnjačke veze.

Ljiljana Banić:
Ja sam upisala svoj prvi fakultet pre 6 godina i uvek mi je drago da evociram uspomene iz tog perioda koji je bio prelep, ali i jednako stresan. Nisam bila ni svesna da idem od kuće i da ću živeti u drugom gradu sve do momenta dok nisam počela da pakujem svoje stvari. Tada su emocije bile pomešane... Uzbuđenje, ali i strah koji je neminovan. Bilo je tu malo i suza, kako mojih tako i članova moje porodice. Najteži trenutak je bio kada su moji roditelji krenuli kući, a ja ostala u stanu u kom sam živela sama. To je bio jedan u nizu izazova koje je trebalo savladati. Imala sam tu sreću da su moji prijatelji, takođe, započeli studije u istom gradu pa smo zajedno otkrivali kako funkcioniše beogradski gradski prevoz, ne tako retko smo se i izgubili, ušli u pogrešan tramvaj, ali to su samo neki od doživljaja koje danas uz smeh prepričavamo, iako nam tada nije bilo smešno.

Ljiljana Banić

Sada, nakon završenog jednog fakulteta i polovine drugog, brucošima mogu da poručim sledeće - Sve emocije kroz koje prolazite su prirodne, snaći ćete se, steći ćete i nove prijatelje i kada je teško, setite se Ziga Ziglara koji je rekao: “Lift koji vodi do uspeha je u kvaru, ali stepenice su uvek dostupne

Moja očekivanja od fakulteta i studentskog života generalno su se poklopila sa realnošću i zaista sam uživala. Znala sam da je neophodno da se kontinuirano uči i da je literatura obimna, nije bilo lako, ali uz dobru organizaciju, sve se može, tako da je bilo vremena i za druženje, izlaske, razne seminare i kurseve.
Sada, nakon završenog jednog fakulteta i polovine drugog, brucošima mogu da poručim sledeće - Sve emocije kroz koje prolazite su prirodne, snaći ćete se, steći ćete i nove prijatelje i kada je teško, setite se Ziga Ziglara koji je rekao: “Lift koji vodi do uspeha je u kvaru, ali stepenice su uvek dostupne”.

Pod većim rizikom od javljanja problema u prilagođavanju, pa i poremećaja prilagođavanja, imaju adolescenti čiji su kapaciteti za borbu sa prevladavanjem stresa već narušeni i/ili iscrpljeni, kao npr. oni koji su u ličnoj istoriji imali probleme sa anksioznošću, depresijom, poremećajima ishrane, oni koji su psihički traumatizovani, koji su proživeli zlostavljanje i zanemarivanje u porodici, čije su porodice disfunkcionalne. Ali, paradoks je to što i porodice koje su na izgled visoko funkcionalne, ali je dominantan prezaštićujući vaspitni stil, mogu doprineti da se nedovoljno razviju kapaciteti deteta/adolescenta za borbu sa stresom. Deca iz ovakvih, posvećenih i uspešnih porodica mogu biti u visokom riziku od nastanka poremećaja prilagođavanja.

Anja Kojić:
Kada je došao trenutak selidbe bila sam ravnodušna. Ceo put, svaki pređeni kilometar od kuće do tamo je bilo uzbudljivo gledati. Ali kad sam došla, došla je tuga, shvatila sam da odrastam, postajem svoj čovek, odvajam se od svoje porodice i krećem da kreiram svoj put.

Anja Kojić

Nije mi palo teško, jer sam samostalna čitav život. Studentski život je naporan ali je i divan. Kao što rekoh, postaješ svoj čovek, osećaš težinu obaveza na svojim plećima. Nije mi ništa teško palo, a najviše mi se dopada mentalitet osoba koje sam upoznala tokom studiranja.

Kada možemo reći da se radi o poremećaju prilagođavanja?
Problemi u prilagođavanju mogu prerasti u poremećaj, koji može ozbiljno narušiti psihičko zdravlje osobe. Poremećaj prilagođavanja je relativno česta pojava i nastaje u periodu adaptacije na značajnu promenu u životu ili kao reakcija na stres koji mlada osoba doživljava. Predstavlja stanje patnje, koja obično remeti psihološko i socijalno funkcionisanje pojedinca. Često može biti sličan post-traumatskom stresnom poremećaju, ali su simptomi nešto blaži.

Luka Ćirković:
Radost je u mom slučaju preovladala kada je došlo vreme da spakujem kofer i krenem u novo životno poglavlje. Najveći razlog tome bio je taj što postajem nezavistan. Odvajanje od porodice i prijatelja mi nije preterano teško palo jer smo u svakodnevnom kontaktu.

Luka Ćirković

Mislim da su nam očekivanja od studentskog života svima bila slična – upoznavanje grada i nova mesta za izlazak uz koja idu i stalne žurke, mnogo učenja i malo sna, novi prijatelji i velika životna iskustva. Ali, na žalost nije bilo baš tako, generacija smo koju je korona oštetila za mnogo stvari. Postali smo lenji, manje izlazimo, sve se promenilo.
S obzirom da sam po prirodi avanturista, na moje studiranje i odlazak u, za mene nepoznat grad, gledam kao na avanturu i životni izazov.

Mlada osoba, adolescent, ne uspeva da se izbori sa adaptacijom na novonastale okolnosti, te se razvijaju različiti simptomi, kao npr. anksioznost, napadi panike, osećanja tuge, beznadežnosti, bezvoljnosti, promene raspoloženja, depresivne reakcije, učestalo plakanje, nervoza, zabrinutost. Mogu se javiti i različiti telesni simptomi, npr. stomačni problemi, glavobolja, nedostatak apetita, problemi sa metabolizmom ili sa spavanjem, lako zamaranje, nedostatak energije... Može doći do slabljenja socijalnih veza, autodestruktivnog i/ili destruktivnog ponašanja, zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci.

Kako prepoznati da se neko bori sa ovim problemom?
Zadatak prepoznavanja problema je pre svega na porodici i najbližim prijateljima. Pri prelasku iz jedne u drugu razvojnu fazu svakako se mogu javiti problemi, neophodno je da značajni odrasli to imaju u vidu, te da osluškuju svog adolescenta, da imaju informacije o njegovom raspoloženju na dnevnom nivou i da mu se posvete čim uoče problem, umesto minimiziranja i očekivanja da će sve to samo proći. Dakle, odgovor je: biti prisutan!

Kriterijumi za stručna lica iz oblasti psihičkog zdravlja, po kojima se ovaj poremećaj jasno dijagnostifikuje u odnosu na slična emotivna stanja i psihičke probleme, su: 1. emocionalne ili promene u ponašanju se javljaju u periodu od najviše tri meseca nakon odvajanja od kuće i postoje dokazi da poremećaj nije počeo ranije, 2.posledice separacije su preterane, obzirom da dolazi do nemogućnosti normalnog funkcionisanja u socijalnom i poslovnom okruženju; 3.simptomi ne ostaju duže od šest meseci.

U kojoj meri se mogu javiti depresija i anksioznost?
Na žalost, u narastanju je psihopatologija dece i mladih. Anksioznost i napadi panike, kao njena najizrazitija manifestacija, su mnogo prisutniji među savremenim adolescentima nego ranije. Anksioznost uvek ukazuje da postojeći sistemi podrške nisu adekvatni. Sisteme podrške predstavljaju pre svega porodica, vršnjačka grupa i škola, ali su veoma važni i oni unutrašnji sistemi podrške, kao npr. zdravstveno stanje osobe, racionalna, emocionalna i socijalna inteligencija, ostale specifične sposobnosti, razvijene strategije za prevazilaženje stresa, životni stil i sl.
Depresivne reakcije se razvojno javljaju u toku adolescencije, kratko traju i očekivane su, ali nije očekivana depresija kao poseban klinički fenomen, koja je česta i zahteva ozbiljan stručni tretman. Često anksioznost pređe u depresiju, koja može dovesti i do suicidalnih namera. Upravo zato, i u slučaju jednih i u slučaju drugih neophodna je opservacija i pomoć stručnog lica iz oblasti psihičkog zdravlja.

Odvajanje od porodice svakako predstavlja jedan od načina razvoja samostalnog identiteta. Tada se
javlja i potreba za pripadanjem.
Separacija od roditelja je neophodna da bi se izgradio identitet mlade osobe. Izgradnja identiteta predstavlja proces, koji se odigrava u više različitih razvojnih faza, u kojoj svaka nosi određene razvojne zadatke.

U vreme kada kreće na fakultet mlada osoba je još uvek adolescent. Savremena adolescencija traje od 9. do 24. godine i posebno je osetljivo razvojno doba. Nije ista kao u vreme kada su odrastale generacije od pre desetak i više godina...Razlozi te različitosti su naučno još uvek nedovoljno poznati, ali je evidentno da stari načini suočavanja sa problemima odrastanja više ne funkcionišu. Samim tim roditelji savremenih adolescenata često se osećaju bespomoćno kada treba da pruže pomoć i podršku svom detetu. Ono čime raspolažu jesu vaspitni modeli nasleđeni iz svojih primarnih porodica ili naučeni u toku odgajanja deteta, ali to nije dovoljno, ne može da reši problem.
Adolescencija prolazi kroz tri faze, velika je ovo tema, ne bih o tome sada...Ono što je važno to je da je jedna od karakteristika prve faze koja se javlja mnogo pre polaska na fakultet, još u osnovnoj školi, to da se u njoj za prevlast bore dve bazične potrebe: za osamostaljivanjem, ali i za pripadanjem. Adolescent će negirati ovu drugu, projektujući je u roditelja, ali roditelj mora znati da je ona tu, da je skrivena, maskirana i da će maska spasti kada se uđe u krizu, kao npr. pri odlasku na studije. Tada će se često ukazati ogoljena potreba za pripadanjem, koju će adolsescent izražavati na različite, često vrlo emotivne načine. Roditelji će možda biti radosni, ali i zabrinuti zbog svega toga. Ne brinite, uživajte u povratku svog deteta, budite mu pomoć i podrška...i ovo će proći!

Šta je neophodno učiniti kako bi se efikasno izborili sa problemom prilagođavanja? Koliki uticaj ima socijalna podrška?
Kao i kod svih problema sa zdravljem, najvažnija je prevencija, pre svega kroz psihološku, ali i svaku drugu vrstu pripreme za odvajanje mlade osobe od porodice. Psihološka priprema je nešto što počinje mnogo ranije pre odlaska iz roditeljskog doma kroz učenje deteta veštinama emocionalne i socijalne inteligencije (način izražavanja i kontrole emocija i uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima). Važno je obezbediti iskren, otvoren odnos sa roditeljima, uz stalnu podršku, razgovor o rizicima samostalnog života i načinima njihovog prevazilaženja. Roditelj treba da ima pozitivan stav prema separaciji umesto da paniči i katastrofizira, kao i da bude spreman na greške i podršku u njihovom otklanjanju. Potrebno je uspostaviti dogovor sa adolescentom oko novih pravila ponašanja, koja će davati dovoljno prostora samostalnom donošenju odluka, ali daljoj povezanosti sa porodicom. Da se podsetimo, važna je separacija, ali i osećanje pripadanja. Druge vrste prevencije su: ranije upoznavanje mlade osobe sa gradom u koji se seli, sa prostorom fakulteta, uspostavljanje mreže socijalne podrške kroz već poznatu vršnjačku grupu, zajedničko stanovanje, povezivanje sa drugim odraslim osobama iz novog grada...

Ako ipak dođe do problema, važno je uočiti ih u samom nastajanju i pružiti podršku! Dakle, socijalna podrška je veoma važna i za prevenciju i za intervenciju!
Ponekad je potrebna i pomoć stručnjaka iz oblasti psihičkog zdravlja, koji će različitim načinima pružiti pomoć. Popularne su metode relaksacije, dubokog disanja, kognitivnog rešavanja problema, otklanjanja iracionalnih uverenja, ovladavanja sopstvenim emocijama i prevazilaženjem strahova, kao i brojne druge psihološke i psihoterapijske tehnike. U retkim slučajevima koristi se i medikamentozna terapija.