Jedino još Sava ima dušu

Georgije Vukomanović (Đoka ribar) rođen je u Klenku, na Pecari. Tako se i danas zove deo sela gde su Austrougari nekada pekli rakiju i izvozili je u svoju zemlju. Kad su Đokini roditelji odlučili da se presele, tamo nije bilo nijedne kuće, nije bilo struje, samo jedan bunar podalje, reka i šuma. Živeli su tu i ribarili. Bili su „stariji“, prebacili četrdesetu, Jela je imala ćerku od dvadeset godina, Krsta tri ćerke iz prvog braka, kad ga, igrom slučaja ili sudbine, „zanese mati“.
- Bila je u prelaznom dobu i šta će, ‘ajd’ sad da se rodi pa da vidimo šta će biti. Ako bude žensko, bacićemo ga u Savu, šta ćemo, imamo četiri ženska deteta, ne znamo ni šta ćemo sa njima... Tako su razmišljali.

SVE JE DRUGAČIJE
Istina je zakopana. Sve je laž. Sve je montirano. Svi se samo dodvoravaju, niko nema svoje ja. Televiziju malo gledam, ne znam šta bi moglo da me zanima... Jedino se nasmejem malo skrivenoj kameri. Sve je napamet naučeno.

Đoka je rođen 10. decembra ‘52. ali ga roditelji nisu prijavili dok nije „zakmečao”, da vide hoće li biti zdrav. Početkom naredne godine, „ozvaničili su“ sina.
- Mete moj Krsta na krpu malo šećera i stavi mi u usta. To je bio slatkiš. Bila beda, muka... mati nije imala mleka, podigle su me dve koze... Oni su ribarili, a ja sam ostajao sam kući, mali, teraj samo. Imali su bubnjeve koji su trajali oko godinu dana, potapali kudelju u plavi kamen da bi opstala u vodi, otac je svakih pet dana vadio pa je morao dva dana da suši. I sve na veslo, nije bilo motora. A kad duva košava, on napravi jedra i ‘ajd polako. Živelo se... nije se imalo, al’ se nije primećivalo.

ŽIVOT MORA DA LAŽE
Život laže da bi živeo. Mora da laže. Kad bi ti sve rekao kako ćeš proći, ne bi ga živeo. Nadamo se da će sutra biti bolje. Ova godina jalova, biće bolje dogodine. Laže me. Da me nije lagao, ne bi dogurao do sedamdesete. On me samo laže, ja samo napred. Biće bolje. I danas me laže. Život je najveći lažov.

Kada je došlo vreme, krenuo je u klenačku osnovnu školu. Svakoga dana je pešačio četiri kilometra u jednom smeru i bio zadovoljan. Kaže da se lepo odrastalo, bez tableta i telefona, računara i ostalih sokoćala. Igrao se sa drugarima i pentrao po drveću, ali kada je završio peti osnovne – „doviđenja, teraj na Savu, treba neko da pomogne ocu“.
- Tako je to bilo. Ja mali, on mator i nervozan, nikako nismo mogli da se uklopimo. Nisam imao oca, nego dedu. Nisam ja Jeli trebao, ćerke su se već poudavale...

Izem ti Ameriku
Đokin deda je bio ribar. A onda je, kada je Krsta imao tri godine, „nešto zabrljao, zbrisao u Ameriku i nikad se nije vratio.“
- Poslao je ocu sve, i novac i karte za Ameriku, obezbedio agenta koji će da viče: Vukomanović! Ovaj razdužio pušku i dve junice prodao, a kada je čuo da je tamo prohibicija, sve zaustavio i nije otišao. „Izem ti državu u kojoj nema rakije“, rekao je i to je bio kraj Americi. Odustao je od puta i nastavio da ribari. Kad sam ga pitao: „Što nisi otišao?“, on meni: „Da sam te odveo tamo, poginuo bi u Vijetlamu“. Nije znao da kaže Vijetnam, kaže Đoka i smeje se od srca.
Danas misli da je bolje što se nije ostvario američki san: „Ne bi moja deca više bila Srbi, ne bi govorila srpski, ko ode tamo, ne vraća se.“

Đoka je zvanično počeo da ribari u trinaestoj, iako je pre toga pomagao ocu. Od tada je stalno na reci. Ceo život. Kad se oženio Milkom, prodao je „to malo kuće“ i preselio se na adu. Ribarili su i gajili decu, dva sina i ćerku. Istorija, posebno porodična, ima običaj da se ponavlja. Sinovi su, kao i on nekada, napustili školovanje u petom osnovne da bi pomogli ocu u ribarenju.
- Nije se moglo, nisu imali uslova. Bili su pred samouslugom na pijaci svaki dan. Išli su čamcem preko, onda u kolica i guraj. Pazare šta treba i vrate se. Sa mnom ‘vatali ribu kao mali, stalno su radili, nisu pili, nisu pušili do dvadeset i neke. Zdravo ste odrastalo.

BUBA VIŠE NE CVETA
Trideset godina buba više ne cveta, Sava je zagađena. Ta buba se ‘vatala na struk, a kečiga na bubu. Mi navedemo puno bube pa metemo u ‘ladovinu u barku da se ne osuši i onda na udicu. ‘Vatali smo dosta kečige.
Sava nikad nije mogla da se pije. Samo pričaju. I kad sam bio dete bila je zagađena. Pilo se iz razora, gde su prolazila konjska kola, ali nije bilo herbicida, niko nije prsk’o.

Braća su ribarila zajedno dok se Milenko nije zaposlio. Saša ribari i danas. Nije hteo da napusti Savu, kaže Đoka.
- Ostao je sam pa je našao drugara sa kojim ribari. Muči se, teško je po ovim sadašnjim zakonima pošteno raditi i zaraditi. Kad je Dulić bio ministar, morali smo da polažemo za ribare, kao Paja i Jare. Posle četrdeset godina ribarenja, morao sam da polažem ispit pred komisijom. Položili smo nekako, iz glave, Saša i ja, i od tada smo zvanično ribari. Ko god je došao na Savu bio je beda, a niko se nije obogatio. Niko nije u obavezi da ti uzme ribu. April i maj totalna zabrana. Nema lova. Od čega da živiš dva meseca? Nekada je bilo drugačije, ali je zla bilo uvek.

U jednom periodu, ne tako davno, Vukomanovići su imali restoran. Nekima su „na uvce“ svirali, neke veridbe su pale kao opklade, jela se dobra riba, meračilo se. Mnogo Šapčana je tu dolazilo.
- To je bilo da se preživi. Što se u’vati da se proda, da se ne nosi po pijacama i ulici. Trudili smo se, baba (supruga Milka) pekla je od sto do sto pedeset porcija. Ja joj davao da pije pivo da bi mogla da izdrži da stoji uz talandaru. Lepo smo radili.

Moram noćas da ulovim
Đoka nema penziju, prima socijalnu pomoć poslednjih pet godina. Kaže da nikad nije bilo lako, da je život lisica.
- Noć dolazi, grabljivice idu po plen da bi prehranile sebe i mlade. Ko je ulovio, preživeće. Ko nije, čeka sledeću noć. Isti je taj život naš. Nikad nije bilo zaliha. Bio si stalni lovac kao zveri. Život od danas do sutra. Uvek sam razmišljao: Moram noćas da ulovim, da prehranim porodicu. Ako mi to uzmu, mrtav sam. To mi je sve.

UBI NAS PAMET
Zlatnog karaša i linjaka bilo je na tone u bari Trskovači u Platičevu dok je nisu isušili. To je bila bara preko dva metra dubine. Otac i ja ostajali smo tamo po mesec, dva dana, pojeli bi nas komarci. Bara celu noć priča, slušao sam zmije, žabe, to je bila muzika. Onda dođe pamet, isušiše baru da kultivišu, nikad ništa nisu uradili, a utrošili ogromne pare. A da je ostala bara, bila bi jedna od najlepših u Sremu. Ubi nas pamet. Sad kad su isušene bare, nema ni zlatnog karaša, neće se on u Savi mrestiti.

Godinama ne ribari, živi mirno sa svojom Milkom, sinom Milenkom i unukom Nikolom (ćerkinim sinom). Kad smo ga pitali šta bi nam rekao kao neko ko ima „kilometražu“ dugu sedamdeset godina, odgovorio je: „Ništa nije kao što je bilo i nikad više neće biti.“
- Mi se sećamo nečeg teškog, mnogo teškog, ali nije bilo ovakvog zla. Sve se izmenilo. Ljudi više nisu ljudi. Čovek može sve da izgubi, ali ne sme da izgubi dušu. Ako izgubiš dušu, sve si izgubio. Pojavila se pohlepa, gramzivost, ne znam šta je ovo... Ako je čovek nezadovoljan, neće biti zadovoljan ni da mu daš ceo svet. Svi stalno trče i jure, a uvek im je malo. Jedino je Sava ista, Sava ima dušu.