Knjiga bez slova “O”

Prošle nedelje je koceljevačkoj čitalačkoj publici predstavljena najnovina knjiga autora Veroljuba Babića, četvrta po redu. Ljubitelji pisane reči imali su priliku da čuju nešto više o “Zavičajnim pričama”, napisanim na 160 strana bez slova O, u kojoj su sabrani geografija, istorija, tradicija, lokaliteti od Podrinja do Kolubare. Knjiga sadrži 63 priče bez jednog od samoglasnika, što joj daje posebnost.

Govoreći o ovom neobičnom pisanom ostvarenju i samoj ideji autora, profesor Milenko Marković je istakao da je Babić “opet izveo jedan od svojih negromantskih trikova”, te da je svoje zavičajne pesme pretvorio u zavičajne priče.

-Pošto mu je i to bilo malo da bi sebi otežao posao, a nama ceo poduhvat učinio još zanimljivijim, on je to ostvario bez slova O. Naravno da niko ne smatra da je O nepotrebno slovo, ali postaviti sebi tu prepreku i sprovesti posao do kraja, nije ni malo lako. Tu je otkriveno nešto što u pesmama nije moglo, a to su lokalni odnosi i naše male zemljačke netrpeljivosti. Lokalni karakteri daju snažnu sliku, osvetljavaju ovaj prostor sa svih strana- ocenio je recezent profesor Marković.

Prema njegovim rečima bez istorije i legendi u ovoj knjizi se nije moglo a autor je, kaže, u svim tim opisima bio detaljan.

-Privreda bivšeg regiona nam je rasklopljena tu pred očima. Možete imati uvid u celu privrednu situaciju tokom nekoliko decenija. Kad se sve ovako izloži na jednom mestu, onda se nameće i sasvim novi zaključak o svemu. Ko je kome geografski bliži, a gde pripada politički? Zašto između Vladimiraca i Koceljeve ima trvenja? To se, naravno, nije spustilo na nivo običnog građanina. Tu je geografski položaj odigrao svoje- smatra profesor i dodaje da je Babić uspeo da zameni svaku reč koja sadrži slovo O sinonimom bez ovog samoglasnika.

S toga se u ovoj knjizi istorija pominje kao stara vremena, koceljevačka sela Galović, Gradojević i Goločelo kao tri sela na g kad se krene iz Crniljeva dok je Gola Glava- Glava bez kape.

-Knjigu preporučujem za čitanje, naravno, da se možete uveriti da onaj što piše Reč urednika na trećoj strani “Koceljevačke revije” nije presušio i da mu se lako jave nove ideje. Mada, rekao bih ni u tome nije stvar, mnogima se javljaju razne ideje, samo oni ne mogu da ih ostvare. Problem nastaje tek onda kad sve to što ste malo pre uzvikivali kao parolu treba razraditi. Od te jedne početne rečenice do dela veliki je i težak put- navodi se u recenziji uz poruku da je knjiga vredna pažnje samim tim što je u pitanju svojevrstan eksperiment.

Svoje impresije na ovoj književnoj večeri izneo je i Dragan Đermanović koji je izrazio divljenje prema autoru i onome što je uspeo da uradi. Komentarišući korice ovog dela istakao je da one jasno ukazuju na ogromnu ljubav Babićevu prema saobraćaju.

-On je diplomirani saobraćajni inženjer i voli saobraćaj, matematiku, voli književnost, ali i da putuje, tako da je on na svom putu krenuo i prema Valjevu, prema Šapcu i opisao neke stvari koje su veoma smislene. Taško je napisati 160 strana bez slova O a da je to smisleno. Napravio je jedno remek delo koje ima smisla. U knjizi je i istorija i geografija i tradicija. Kako mu na pamet padaju ovakve “ludorije”, ja ne znam – šaljivo je komentarisao Đermanović a potom u zbilji dodao da je Babić u književnosti istraživač.

-Kroz ove priče on opisuje Koceljevu, ovaj kraj, pravi etno-geografiju samoga mesta i oštine, beleži istoriju. Pročitao sam “Zavičajne priče” i oduševio se, jer ne samo što je lokalitet Koceljeve prikazan, nego što je jasno da on poznaje različite oblasti. I istoriju, i ekonomiju, i politiku, i geografiju! I na kraju poznaje i određeni deo književnosti kada je uspeo tako smisleno da sastavi toliko broj rečenica bez slova O- smatra Đermanović.

SEĆANjE NA NEKA BOLjA VREMENA
Jedan od Veroljubovih prijatelja i saradnika Lazar Nikolić istakao je da je autor knjige u duši dete koje voli da se igra, te da je sve ono što radi, ustvari igra.

-Samo inteligentni ljudi mogu da rade stvari na takav način. Babić sebi zadaje teške zadatke. On želi da proba nešto novo, da bude drugačiji- rekao je Lazar.

Babić je mišljenje svoje razredne profesorke iz gimnazijskih dana da će biti inženjer jer ga samo matematika zanima uvažio, ali ne sasvim. Počeo je da “piše i piskara sve i svašta“ . Najpre vesti, pa pričice, priče i pesme, najčešće šaljive.

Predstavljajući svoju četvrtu knjigu autor je, kako je rekao, i u svom uvodnom monologu izbegao upotrebu ovog samoglasnika i podelio sa prisutnim ljubiteljima pisane reči komentare onih koji su imali priliku da uživaju u ovom neobičnom delu.

-Posle “Koceljeve za početnike”, zbirke pesama “Ljutičke”, “Sudoku bukvara”, ovo je moja četvrta knjiga. Oni koji su je pročitali začuđeno su mi rekli da su sve rečenice smislene a i priče su zanimljive. Radi se uglavnom o sećanjima na neke običaje, putovanja našim krajevima, na neka stara, čini mi se, bolja vremena kojih se rado sećam, ispričana kroz 63 priče koje simbolišu godine u kojima trenutno hodam, plivam i uživam. Videćete kako sam izbegao pojmove Koceljevo, Valjevo, Osečina, Loznica, autobusi, običaji, putovanja i mnoge druge. Dakle, od predgovora, preko sadržaja do biografije ne postoji slovo O osim na jednom mestu koje sam namerno ostavio tu i na vama je da ga čitajući knjigu pronađete. Knjiga je, napomenuh, neobična kao i moje tri prethodne- poručio je autor

Veroljub Babić i dodao da u svim oblastima kod ljudi ceni kreativnost i originalnost.
Za sada ne razmišlja o pisanju romana a ono što trenutno radi je “prostor u kojem može da pruži svoj maksimum”.

-Sledeća priča na kojoj radim su enigmatske paralele našeg regiona, odnosno Podrinja, Mačve i Kolubare. Sličnosti pojmova u našem kraju su u fokusu priče poput sela Trbušac, Trbosilje i Trbušnica. Takođe, još jednu stvar koju sam obećao jeste projekat “Tamnavski plićaci- Zgode i nezgode Koceljevaca”, istinite priče i anegdote, koje su tu, pri završetku- najavio je Babić.

APEL ZA SPAS JEZIKA
Jedan od ciljeva “Zavičajnih priča” sabranih u ovoj neobičnoj knjizi bez slova O jeste da ukažu na bogatstvo srpskog jezika, u kojem svaki glas ima pripadajuću grafemu a većina reči sličnu drugu ili kraći izraz. Prema njegovom mišljenju strane reči su previše prisutne u našoj svakodnevici i usvajaju se bez preke nužde u svim dnevnim dešavanjima.

-Najveća šteta je njin ulazak u naš jezik na “mala vrata” i mišljenje da je frljanje nekim katkad nerazumljivim stranim rečima prava stvar i znak znanja, ali i prestiža. Naši velikani čudnim načinima gube zaslužena mesta u čitankama i lektirama, a knjižare su preplavljene delima stranih pisaca, našem čitateljstvu manje znanim. U takvim situacijama naši mladi pisci nemaju šanse da izdaju ni prvu knjigu. Neka “Zavičajne priče” budu i apel za spas našeg jezika u bici sa nadirućim tuđicama- kaže autor i dodaje da knjiga predstavljaju dug zavičaju da neka lepa mesta naše regije, manje zastupljena na turističkim mapama zauzmu pripadajuća mesta u turističkim dešavanjima. O borbi za očuvanje jezika pričao je i recezent, profesor srpskog jezika i književnik Milenko Marković koji je rekao da ona nije samo težnja za očuvanje samog jezika već se mora posmatrati u širem kontekstu.

-Kada su naši davno ustali u 19.veku i kada je Vuk Karadžić zapisao priče, to nije bila borba samo za jezik. Ona je u sklopu srpske revolucije. Veći značaj je svemu tome dao Vuk jer je zapisao sve što je trebalo zapisati i stvorio ogromnu istorijsku građu. To je bila borba i za reč. Kada imaš jednu čistu situaciju i čistu misao u glavi, onda imaš i borbu za reč, za sebe. Mnogo puta je to potvrđeno u životu da jedna teritorija, ako hoće da živi i prožima u idejama i životu uopšte, ona mora da ima neku zajedničku reč- ocenio je profesor Marković.