Levica „niče“ iz krize

Ovih dana novinske stubce, agencijske vesti i one sa društvenih mreža, opsedaju informacije sa Ukrinsko-Ruske granice. U žiži interesovanja javnosti su i predizborne aktivnosti u Srbiji. Na površinu, u zemlji i Svetu izlaze razni konflikti i protesti građana po određenim pitanjima, a ni pandemija korona virusa nije ostavila „ravnodušnim“ vlade raznih zemalja. Sasvim normalno nameće se pitenje koje u svojoj knjizi „Interesi i politički proces“ pokreće ugledni, bivši profesor Fakulteta političkih nauka Milan Matić koji pišući o ovoj pojavi između ostalog kaže da su „interesi svemoćni čarobnjak koji u očima svakog pojedinca, menja izgled svakog predmeta!“.

Ne bez osnova je i mišljenje čuvenog srpskog filozofa s kraja prošlog veka, akademika Mihaila Markovića koji je lepotu poznih godina osetio kao oslobođenje od brojnih obaveza, prvenstveno na velikim svetskim univerzitetima gde je svojevremeno predavao i prepuštanje ideji sa novim humanijim sadržajima. Upornijim istraživačima nameće se profesorova ideja o intelektualcima u Srbiji danas, nosiocima slobodoumne misli. Pred kraj karijere koju je obeležilo „burno“ vreme studentskih protesta 1968. godine u kojima je učestvovao, ključne nosioce progresivnih ubeđenja, svrstao je u tri grupe.

Jedno su svedoči Marković, neutralni nosioci znanja i stručnih veština. Ti ljudi, tvrdi profesor ne mešaju se u politiku.

... Drugi su oni gori, koji se prodaju vladajućem režimu. Spremni su da opravdaju celokupnu tekuću politiku, bilo kakva da je. To su vlastoljubivi i gramzivi ljudi.

Treća grupa su intelektualci nosioci kritičke misli, slobodoumni, spremni da ustanu protiv režima... govorio je i pisao profesor, čije ime se s dužnom pažnjom izgovara, a prošlo je više od 10 godina od njegovog odlaska sa ovog sveta.

Pitanje je da li je mlada srpska inteligencija dorasla savremenom političkom trenutku?
U odgovoru istaknutog srpskog filozofa koga je svet prihvatio, a mnogi bivši studenti bili mu zahvalni, što su bili baš njegovi učenici stoji da se svako od njih prognanih 1968. godine snalazio na svoj način, a maršal Tito krizu vešto kanalisao čuvenim govorom studentima, stoji i ohrabrujuće razmišljanje o patriotskom raspoloženju mlade generacije, najpre onih levo orijentisanih. To „budi“ nadu.

... Novi talas, nove levice ne samo da je moguć, već je i neminovan... govorio je Marković u jednom od svojih „vatrenih“ predavanja na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu, a to nije izostavio da pomene ni u svojoj autobiografskoj knjizi „Juriš na nebo“, poslednjoj koju je napisao tokom svog života u burnom vremenu, sredinom prošlog veka.

Prevodeći to na politički sistem treba podsetiti na njegove reči da velike društvene ideje nikada ne umiru. Naprotiv, samo bivaju potisnute u stranu za račun nekih drugih koje kasnije ponovo ustupaju mesto već postojećim, ali na izvesno vreme potisnutim.