LIČNI STAV
Specijalne operacije i zamagljene granice vrednosti
Posmatrana popularna kulturu, ne samo naša nego i regionalna i globalna predstavlja deo stvarnosti u kojoj se više od 50 godina, zamagljuju granice vrednosnih kategorija, mešanjem uticaja na svest ljudi različitim „istinama“ i njihovim putevima. Poslednjih nekoliko decenija, tim fenomenima se ozbiljnije bave različiti analitičari od kulture do geopolitike. Za ovu priliku, izdvojena su dva – karakteristična
Može li pesma koja će nas predstavljati na „Evroviziji“ pomoći da „publika koja ima kapacitet da razume pesmu“, kako je predstavnica Srbije Ana Đurić – Konstrakta izjavila u specijalnom izdanju Kulturnog dnevnika RTS (19.marta o.g.), da razume i stvarnost u kojoj živimo između „istina“? U popularnoj kulturi „u poslednjih 50 godina granica između kiča i onoga što nije kič nekako se zamaglila“ rekla je Ana, pa dalje analizirala vrednosne kategorije pesme, spakovane poruke istine, ali i nezaštićenosti nas pojedinaca u ovom okruženju… (rts/page/sr/Ev…). Pored toga, u razgovoru je rečeno da je „In corpore sano“ ubedljivo prva pesma u treningu u regionu, ali i u mnogim drugim evropskim zemljama, koja kao tema u konceptualnoj umetnosti – u svojoj biti, tretira i neka druga suštinska pitanja kulture na globalnom nivou.
Posmatrana popularna kultura, ne samo naša nego i regionalna i globalna predstavlja deo stvarnosti u kojoj se više od 50 godina, zamagljuju granice vrednosnih kategorija, mešanjem uticaja na svest ljudi različitim „istinama“ i njihovim putevima. Poslednjih nekoliko decenija, tim fenomenima se ozbiljnije bave različiti analitičari od kulture do geopolitike. Za ovu priliku, izdvojena su dva – karakteristična.
Problemom kulture, u širem smislu, pozabavila britanska istoričarka, istraživački novinar i dokumentaristkinja Fransis Stonor Saunder u svojoj studiji „Hladni rat u kulturi – CIA u svetu umetnosti i književnosti“ objavljenoj u Njujorku, a kasnije prevedena i objavljena u Beogradu. U 26 poglavlja autorka je napravila, na prvi pogled ne preterano interesantnu analizu brojnih, najpre finansijskih dokumenata CIA iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Kao i obično, pravi podaci bili su prekriveni morem sporednih. Tek njihovom pažljivijom analizom, Stonorova izvlači na površinu specijalnu operaciju Centralne obaveštajne agencije Sjedinjenih Američkih Država, fantastičnu po svojim razmerama, kojom je u dugom periodu nametan i nametnut sistem vrednosti koji su SAD želele. Pored toga, ona otkriva velike iznose tajnih fondova, imena državnih službenika i kulturnih poslenika koji su u toj operaciji služili, a da mnogi, naročito iz reda ovih drugih, nisu ni znali u čemu učestvuju.
Imajući u vidu želju da se „publici približe okviri operacije“, poslužiće nam citat iz predgovora pomenute studije. U predgovoru se kaže, da je citat naveden prema ruskom časopisu Vojna misao, broj 1, za 2001. godinu, str. 53–57. Mada je o autentičnosti izvora teško suditi, činjenica je da je sadržaj vredan pažnje i da od objavljivanja nije demantovan. Kao takav, sa ove vremenske distance on se može uzeti u obzir u analizi dešavanja i praksi, ne samo iz oblasti kulture nego i geopolitike od 1945. godine do današnjih dana. Tvrdi se da je njegov autor (1945. godine) bio Alen Foster Dals (brat tadašnjeg državnog sekretara SAD Džona Fostera Dalsa), osnivač i direktor CIA-e. Prema tvrdnjama autora, pokretači hladnog rata su glavni udar usmerili na ljudsku svest:
„Rat će se završiti i sve će se nekako srediti. Sve što imamo, svo zlato, svu materijalnu moć uložićemo za otupljivanje i zaglupljivanje ljudi… Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Nateraćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. Naći ćemo svoje saveznike i istomišljenike u samoj Rusiji. Rezultat će biti grandiozna tragedija nepokornog naroda, koja će se na kraju pretvoriti u konačno gubljenje samosvesti. Literatura, pozorište, bioskopi – sve će to prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja… Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će se nametati i produbljivati u ljudskoj svesti kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva – jednom rečju, svaku neprirodnost.
U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijelnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaćemo nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam.
Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu. Tako ćemo stvarati pokoljenja, jedno za drugim. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačavati, kvariti i učiti razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake i kosmopolite…“.
Umesto komentara, Zbignjev Bžežinski - savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost od 1977. do 1981. godine, savetnik u Centru za strategijske međunarodne studije i profesor za američku spoljnu politiku u Pol H. Niceovoj školi za međunarodne studije na Džon Hopkinsovom Univerzitetu u Vašingtonu, napisao je studiju Velika šahovska tabla (1997.g.) koja je prevedena i kod nas . Autor je studiju je posvetio svojim studentima u nameri da im pomogne da uobliče svet.
Govoreći u studiji o Američkom globalnom sistemu, kada se Hladni rat završio, Bžežinski ističe da je „…usled unutrašnjih faktora, američki globalni sistem, insistirao na tehnici kooptiranja (kao u slučaju poraženih rivala – Nemačke, Japana, a kasnije i Rusije) u daleko većem obimu nego što su to radili pređašnji imperijalni sistemi. Slično tome on se snažno oslanja na posredan uticaj na zavisne elite, izvlačeći mnogo više koristi iz privlačnosti svojih demokratskih principa i institucija. Sve je to podržano masivnim ali neprimetnim uticajem američke dominacije na globalne komunikacije, popularnu zabavu i masovnu kulturu, kao potencijalno vrlo osetljivom uticajem američke tehnološke sile i globalnog vojnog dosega“ .
Bžežinski dalje ističe da je …kulturna dominacija bila potcenjeni aspekt američke globalne moći. Međutim, bez obzira šta se može pomisliti o njenim estetskim vrednostima, američka masovna kultura ima magnetnu privlačnost, posebno za svetsku omladinu. Njena privlačnost se možda može izvesti iz hedonistiog kvaliteta stila života koji ona nudi, ali se ne može poreći njena planetarizacija. Američki televizijski programi i filmovi zauzimaju tri četvrtine svetskog tržišta. Podjednako je dominantna i američka popularna muzika, dok se američke ludorije, hrana, pa i način odevanja uveliko imitiraju širom sveta. Jezik Interneta je engleski, a i pretežni deo globalnog komuniciranja na kompjuterima takođe potiče iz Amerike, utičući tako na sadržaj svetske konverzacije. Konačno, Amerika je postala Meka za one koji teže boljem obrazovanju, sa približno pola miliona stranih studenata koji su pohrlili u Sjedinjene države, od kojih se oni najsposobniji nikada neće vratiti svojoj kući. Diplomirani stručnjaci sa američkih univerziteta mogu se sresti u skoro svakom kabinetu na bilo kom kontinentu“ .
Igrajući se izrekom „u zdravom telu zdrav duh“, prema Konstrakti „u zdravom telu je uznemiren um“, a društvo je zdravo koliko je pojedinac zdrav. Međutim, u ovoj stvarnosti pojedinac je uplašen i nezaštićen. On je, na razne načine, izložen svim informacijama koje su istinite i lažne, a sve postavljene u istu ravan. Tako je pojedinac instrumentalizovan u operacijama i drugim raznim praksama, prepušten sebi, traganju za sobom i svojom istinom.
Posmatrana popularna kultura, ne samo naša nego i regionalna i globalna predstavlja deo stvarnosti u kojoj se više od 50 godina, zamagljuju granice vrednosnih kategorija, mešanjem uticaja na svest ljudi različitim „istinama“ i njihovim putevima. Poslednjih nekoliko decenija, tim fenomenima se ozbiljnije bave različiti analitičari od kulture do geopolitike. Za ovu priliku, izdvojena su dva – karakteristična.
Problemom kulture, u širem smislu, pozabavila britanska istoričarka, istraživački novinar i dokumentaristkinja Fransis Stonor Saunder u svojoj studiji „Hladni rat u kulturi – CIA u svetu umetnosti i književnosti“ objavljenoj u Njujorku, a kasnije prevedena i objavljena u Beogradu. U 26 poglavlja autorka je napravila, na prvi pogled ne preterano interesantnu analizu brojnih, najpre finansijskih dokumenata CIA iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Kao i obično, pravi podaci bili su prekriveni morem sporednih. Tek njihovom pažljivijom analizom, Stonorova izvlači na površinu specijalnu operaciju Centralne obaveštajne agencije Sjedinjenih Američkih Država, fantastičnu po svojim razmerama, kojom je u dugom periodu nametan i nametnut sistem vrednosti koji su SAD želele. Pored toga, ona otkriva velike iznose tajnih fondova, imena državnih službenika i kulturnih poslenika koji su u toj operaciji služili, a da mnogi, naročito iz reda ovih drugih, nisu ni znali u čemu učestvuju.
Imajući u vidu želju da se „publici približe okviri operacije“, poslužiće nam citat iz predgovora pomenute studije. U predgovoru se kaže, da je citat naveden prema ruskom časopisu Vojna misao, broj 1, za 2001. godinu, str. 53–57. Mada je o autentičnosti izvora teško suditi, činjenica je da je sadržaj vredan pažnje i da od objavljivanja nije demantovan. Kao takav, sa ove vremenske distance on se može uzeti u obzir u analizi dešavanja i praksi, ne samo iz oblasti kulture nego i geopolitike od 1945. godine do današnjih dana. Tvrdi se da je njegov autor (1945. godine) bio Alen Foster Dals (brat tadašnjeg državnog sekretara SAD Džona Fostera Dalsa), osnivač i direktor CIA-e. Prema tvrdnjama autora, pokretači hladnog rata su glavni udar usmerili na ljudsku svest:
„Rat će se završiti i sve će se nekako srediti. Sve što imamo, svo zlato, svu materijalnu moć uložićemo za otupljivanje i zaglupljivanje ljudi… Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Nateraćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. Naći ćemo svoje saveznike i istomišljenike u samoj Rusiji. Rezultat će biti grandiozna tragedija nepokornog naroda, koja će se na kraju pretvoriti u konačno gubljenje samosvesti. Literatura, pozorište, bioskopi – sve će to prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja… Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će se nametati i produbljivati u ljudskoj svesti kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva – jednom rečju, svaku neprirodnost.
U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijelnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaćemo nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam.
Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu. Tako ćemo stvarati pokoljenja, jedno za drugim. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačavati, kvariti i učiti razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake i kosmopolite…“.
Umesto komentara, Zbignjev Bžežinski - savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost od 1977. do 1981. godine, savetnik u Centru za strategijske međunarodne studije i profesor za američku spoljnu politiku u Pol H. Niceovoj školi za međunarodne studije na Džon Hopkinsovom Univerzitetu u Vašingtonu, napisao je studiju Velika šahovska tabla (1997.g.) koja je prevedena i kod nas . Autor je studiju je posvetio svojim studentima u nameri da im pomogne da uobliče svet.
Govoreći u studiji o Američkom globalnom sistemu, kada se Hladni rat završio, Bžežinski ističe da je „…usled unutrašnjih faktora, američki globalni sistem, insistirao na tehnici kooptiranja (kao u slučaju poraženih rivala – Nemačke, Japana, a kasnije i Rusije) u daleko većem obimu nego što su to radili pređašnji imperijalni sistemi. Slično tome on se snažno oslanja na posredan uticaj na zavisne elite, izvlačeći mnogo više koristi iz privlačnosti svojih demokratskih principa i institucija. Sve je to podržano masivnim ali neprimetnim uticajem američke dominacije na globalne komunikacije, popularnu zabavu i masovnu kulturu, kao potencijalno vrlo osetljivom uticajem američke tehnološke sile i globalnog vojnog dosega“ .
Bžežinski dalje ističe da je …kulturna dominacija bila potcenjeni aspekt američke globalne moći. Međutim, bez obzira šta se može pomisliti o njenim estetskim vrednostima, američka masovna kultura ima magnetnu privlačnost, posebno za svetsku omladinu. Njena privlačnost se možda može izvesti iz hedonistiog kvaliteta stila života koji ona nudi, ali se ne može poreći njena planetarizacija. Američki televizijski programi i filmovi zauzimaju tri četvrtine svetskog tržišta. Podjednako je dominantna i američka popularna muzika, dok se američke ludorije, hrana, pa i način odevanja uveliko imitiraju širom sveta. Jezik Interneta je engleski, a i pretežni deo globalnog komuniciranja na kompjuterima takođe potiče iz Amerike, utičući tako na sadržaj svetske konverzacije. Konačno, Amerika je postala Meka za one koji teže boljem obrazovanju, sa približno pola miliona stranih studenata koji su pohrlili u Sjedinjene države, od kojih se oni najsposobniji nikada neće vratiti svojoj kući. Diplomirani stručnjaci sa američkih univerziteta mogu se sresti u skoro svakom kabinetu na bilo kom kontinentu“ .
Igrajući se izrekom „u zdravom telu zdrav duh“, prema Konstrakti „u zdravom telu je uznemiren um“, a društvo je zdravo koliko je pojedinac zdrav. Međutim, u ovoj stvarnosti pojedinac je uplašen i nezaštićen. On je, na razne načine, izložen svim informacijama koje su istinite i lažne, a sve postavljene u istu ravan. Tako je pojedinac instrumentalizovan u operacijama i drugim raznim praksama, prepušten sebi, traganju za sobom i svojom istinom.
Prof. dr Slobodan I. Marković
Najnoviji broj
25. april 2024.
