Sava Ćuran

Sava Kostić, poznat po nadimku Ćuran, jedan je od nastarijih krojača u Šapcu. Rođen trideset devete u Sarajevu, a u Šabac je izbegao sa porodicom kada je imao dve godine. Oca nije zapamtio, streljan je na samom početku rata, u Zasavici. Sa majkom i starijim bratom živeo je u iznajmljenoj sobici u ulici Vlade Jovanovića, dok se nisu preselili u kućicu na Kamičku. Kiriju su plaćali tri dinara, što je za njih bilo mnogo, „i dinar je bio veliki“. Majka je prala veš po tuđim kućama da bi prehranila decu. Ni za proju se nije imalo, a kamoli za hleb.

- Sećam se da nas je popadija, koja je živela preko puta naše kuće, jednom pozvala na ručak. Kada je to čula, majka nas je dobro izgrdila. Sledeći put kad nas je popadija pozvala, rekli smo: „Hvala, baš smo malopre ručali“.

Bilo je teško vreme, skoro za sve. Sava je završio četiri razreda osnovne i dve „šegrtske“. Posle završenog vojnog roka, zaposlio se u „Prvom maju“, u tadašnjoj Maršala Tita ulici, a potom započeo svoj mali biznis u kući na Kamičku.

- Nisam gledao da se obogatim, nego da imam za život. Bila je nemaština, nisam skupo naplaćivao. A voleo sam da radim kao krojač. Šio sam suknje „plisirke“, a najviše voleo da krojim pantalone. Fircovali smo ručno, tada nije bilo mašina. Sako nisam voleo nikako.

Stari Šapčani se sećaju da mušterije nisu morale da probaju odeću kada bi Sava iskrojio. Precizno oko i vešte ruke sašile bi tako „da dubi“.

- Izvadio bih meru, a probao je onaj ko je hteo. Meni nije bilo potrebno.

Imao je svoje stalne mušterije. Radio je ceo život, i posle odlaska u penziju.
I danas živi u svojoj kućici na Kamičku, uglavnom samuje i seća se kako je nekad bilo.

- Promenio se Šabac, izgradio, sve je lepše, ali su ljudi bili bolji nekad. Mnogo smo se družili. Okupljali se na centru, išli na igranke u Dom JNA, tapkali karte ispred Kasine i Pariza. Kad bismo skupili pare, otišli bismo na ćevape u staru Evropu, kod Tržnice. Dole je bila kahfana. Nismo se tukli, iako smo mi bili podeljeni u tri kvarta. Nismo imali, ali nam je bilo lepo. Danas samo gledaju ko će koga da prevari. Ni korzoa odavno nema. Pustinja...

Nema više starih prijatelja. Otišli kojekuda, uglavnom na onaj svet. Ponekad dođe kum Mića „biciklom, popije rakicu i kahfu“ i ode. Sin ga obilazi, vodi ga na kontrolu, kupuje lekove, utrči kad zagusti... Inače, živi u Beogradu, „ima svoju hanumu“.

- On radi moleraj, od mene je učio. I ja sam to, pored svog posla, radio. I krečenje sam voleo, naopako. A kad sednem da šijem, milina...

Sava ima troje dece iz dva braka. Iz prvog ima dve ćerke.
- Nismo mi znali tada šta je ljubav. Nije loše bilo, al’ džaba kad ti jedno radiš, a drugo misliš... Kad te neko ujede za ruku, ostane fleka. Rastali smo se posle dvadeset godina braka. Decu sam dobio na Sudu, odgajio obadve ćerke. Jedna je imala tri, druga četiri godine. Al dobro, sudbina je takva bila.

Sina je kasno dobio, u drugom braku. I njega je gajio sam, kad se rastao od druge žene.
- Nije bilo lako, ali bio sam zdrav. Sad imam astmu.

Čitaocima „Glasa Podrinja“ poželeo je sve najlepše, da budu zdravi i pametni, da paze na sebe u ovim čudnim vremenima u kojima živimo.