Pozivamo Vas da svojim prisustvom uveličate našu radost

Nakon upoznavanja, prosidbe, veridbe, spremanja miraza, detaljnog planiranja svadbe i opsežnih priprema za odabrani datum domaćini su pozivali goste kako bi uveličali njihovo veselje i delili radost sa mladenicma.

Pozivanje čuturom, objavljivanje datuma venčanja u lokalnoj štampi, pozivnice kao trend imućnijih gradskih porodica koji se održao do danas najpoznatiji su načini obaveštavanja rodbine, prijatelja o sklapanju braka. Povorka svečano odevenih za tu priliku svatova iz mladoženjinog doma odlazila je po mladu.

Čutura (buklija),
Narodni muzej Šabac, zbirka fotografija)

I u načinu pozivanja gostiju i njihovom okupljanju desile su se izvesne promene u odnosu na prošlost

-Nakon što se obave sve pripreme za svadbu, sledio je odlazak po mladu, venčanje, dolazak u mladoženjinu kuću i svadbeno veselje. Svi ovi elementi običaja prisutni su ponegde i danas, češće u seoskim sredinama. Svadbe su obično bile nedeljom tako da je u mladoženjinoj kući okupljanje počinjalo već u petak uveče, najdalje u subotu. Neki su dolazili da pomognu domaćinima, a neki na veselje. U mladoženjinoj kući su, još od četvrtka, devojke iz komšiluka mesile hleb i pevale pesme.

To se radilo i u kući devojke. Po nevestu se pre išlo pešice, na konjima ili u zapregama, a danas svatovsku povorku čini kolona ukrašenih automobila. Poželjno je da mladenci, kumovi i dever budu u što luksuznijim automobilima.

Svatovi su svoj dolazak najavljivali pucanjem ispred mladoženjine kuće. Tu su ih devojke kitile ruzmarinom (negde i peškirima), koji se stavljao sa desne strane, a svatovi su ih darivali najčešće novcem. Devojke koje su kitile svatove su obično bile bliske mladoženjinoj kući – kaže Kristina Aleksić iz Biblioteke šabačke o svadbenim običajima i pojašnjava kako su goste pozivali na proslavu sklapanja braka.

Poziv na venčanje objavljen u štampi (“Šabački glasnik”, 22. maj 1924. godina)

-Svadbe su se obično zakazivale u periodu od jeseni pa do božićnih poklada jer su ljudi tada imali više slobodnog vremena. I u načinu pozivanja gostiju i njihovom okupljanju desile su se izvesne promene u odnosu na prošlost. Svi svatovi su se pozivali uz određeni ceremonijal. Kumove i starog svata pozivao je mladoženjin otac, koji je specijalno za tu priliku nosio cvećem i peškirima ukrašenu i rakijom napunjenu čuturu (bukliju) – sud od drveta u obliku boce. Ona se stavljala u tkanu torbicu zvanu zovnica. Ostale svatove mogli su pozivati i drugi ukućani. Običaj je bio da onaj koji se poziva i koji prihvati poziv na svadbu, otpije malo rakije iz čuture, pa je zatim dopuni i tako nazdravi mladencima i domaćinu. Nakon toga su kitili čuturu čarapama, peškirima, maramama, cvećem ili novcem.

Od sredine 19, a posebno u prvoj polovini 20. veka, u srpskoj štampi bio je veoma rasprostranjen običaj oglašavanja veridbi, kao i pozivanja na venčanje. Uglavnom se ovo odnosilo na gradsku sredinu. Imućnije gradske porodice na svadbu su pozivale i slanjem štampanih pozivnica, što se zadržalo do danas.

U drugoj polovini 20. veka Šapčani su se o sklopljenim brakovima mogli informisati i preko “Glasa Podrinja” u kome su se objavljivale fotografije tek venčanih mladenaca.

Venčani Šapčani
(“Glas Podrinja”, 30. maj 1991. godina)

Danas se svatovi kite različitim ukrasima, nekada ruzmarinom, ali to nije bio način krašenja gostiju oduvek. Pre ruzmarina korišćen je bosiljak. Zbog čega su odabrane baš ove dve biljke za svadbeni dan?
Kićenje svatova ruzmarinom je opšte rasprostranjen običaj. Smatra se da njegovo nošenje tokom svadbe ima apotropejsku, zaštitnu ulogu - da svojim jakim mirisom otkloni zle sile i uroke od svatova, naročito od mlade i mladoženje, koji su u tom trenutku podložni neželjenim magijskim radnjama. Kod nas se ranije, takođe zbog mirisa, u svadbenom ceremonijalu koristio bosiljak. Kasnije se, pod uticajem okolnih katoličkih zemalja, za kićenje svatova, kao zamena za bosiljak, počeo koristiti ruzmarin. Zbog svoje namene, on se specijalno gaji u kućama gde ima momaka za ženidbu i devojaka za udaju. U prošlosti su strukovi ruzmarina kojim su se kitili svatovi bili izuzetno veliki. Pored ruzmarina su stavljane i bele maramice, a u gradu ukrasi koje su izrađivale modistkinje. Danas se ukrasi mogu kupiti u salonima venčanica, cvećarama, kao i specijalizovanim prodavnicama. Mogu biti raznovrsni – od trobojne trake do cvetića i traka od satena, perlica...

Kićenje svatova ruzmarinom je opšte rasprostranjen običaj. Smatra se da njegovo nošenje tokom svadbe ima apotropejsku, zaštitnu ulogu - da svojim jakim mirisom otkloni zle sile i uroke od svatova, naročito od mlade i mladoženje

Devojke koje su kitile svatove, plele su i venac od cveća kojim se ukrašavala kapija i kod momka i kod devojke. Venci su se skidali posle nedelju dana ili kad se sasuše. I njihov cilj je da zaštite mladence, kao i sve ostale svatove, od uroka. Venci su i danas deo svadbenih običaja i u selu i u gradu. Peškirima i cvećem su se kitili svi konji i kola koji su bili deo svadbene povorke.