Foto: Privatna arhiva
Mihailo Matić, instruktor padobranstva i ronjenja
28 godina na nebu
Svaki novi skok donosi novo uzbuđenje, novi doživljaj. Naravno da o strahu tu nema ni govora, ali trema uvek postoji. Teško je to opisati rečima. Padobranstvo je nešto neopisivo i verujem da ću mu posvetiti i narednih 15- 20 godina, ako ne i više.
Prvi skok Šapčanina Mihaila Matića, instruktora padobranstva i ronjenja, bio je pre 28 godina, 20. avgusta 1994. u Subotici. Od tada do danas zabeležio ih je 5.200 u Srbiji i u Americi. Vojni rok je odslužio u 63. Padobranskoj brigadi u Nišu, gde je skočio 12 skokova. Sa 524 skoka odlazi u Ameriku, nezvaničnu svetsku prestonicu padobranstva. Danas živi na Floridi, gde je vlasnik firme Alpha Skydiving Center, instruktor/ ispitivač u Američkoj padobranskoj asocijaciji USPA, kao i instruktor ronjenja u ARI/CEDIP asocijaciji.
Adrenalin sa svakim novim skokom
-Svaki novi skok donosi novo uzbuđenje, novi doživljaj. Naravno da o strahu tu nema ni govora, ali trema uvek postoji. Teško je to dočarati rečima. Iako vozim motor, ronim i letim u vazdušnom tunelu, za mene je padobranstvo nešto neopisivo i verujem da ću mu posvetiti i narednih 15- 20 godina, ako ne i više. Moj bivši starešina u 63. padobranskoj brigadi potpukovnik Mirko Đorđević nedavno je slavio 52 godine od svog prvog skoka i danas je aktivan u tome. Bio sam sedamnaestogodišnjak kada sam prvi put skočio. Kad jednom osetite taj adrenalin, to mora da se nastavi i želite da ponovite to iskustvo- ističe Mihailo i dodaje da je sve u stavu.
Ako se doživi na pravi način, let sa 4.000 metara visine ne mora da izazove nikakvu tenziju, a može da donese veliko zadovoljstvo.
-Ako počnete sa pričom da je padobranstvo ekstremni sport, onda se ljudi malo i distanciraju od svega toga, a kad im prezentujete to na pravi način, da to i nije baš toliko teško, onda dolaze i žele da probaju. Dovoljno je i jednom to doživeti, pamti se kao izuzetno iskustvo- napominje Matić.
U Hrvatskoj je na obuci imao desetak momaka od 18 i više godina, uz nekoliko učenika koje je doveo iz Srbije.
-Prvo ih vodim u Sloveniju u vazdušni tunel. To je dobar trenažer za padobrance. U Americi sam radio kao instruktor u vazdušnom tunelu i posle 15- 20 minuta odatle idemo da skačemo. Mnogo je lakše na taj način naučiti nešto o slobodnom padu, nego početi tek tako. To je neka vrsta zastakljenog simulatora letenja, četiri metra u prečniku, ima snažan motor koji postiže brzinu vetra više od 200 kilometara na sat. Dole je mreža, instruktor je obučen da hoda po njoj, da leti na velikim brzinama i da drži učenika dok on ne nauči da leti stabilno. Kad se uporede cene skoka i cene vremena provedenog u vazdušnom tunelu, on je mnogo jeftniji. Njegovo korišćenje nije obavezno, ali se preporučuje. Jedan minut u slobodnom padu menja skok sa 4.000 metara. Naravno, kad to probaju, svi hoće i ono pravo- objašnjava on.
Jedan od retkih sa licencom ispitivača
Bio je i član američkog padobranskog tima, za koji je skakao dve i po godine.
-Imam i svoju padobransku firmu. Od 2008. godine radim obuku padobranaca. Kad dođem ovde uglavnom vreme provodim u Hrvatskoj, sa njima imam najbolju saradnju, pa obučavam nove padobrance i instruktore. Jedan sam od retkih na prostoru bivše Jugoslavije koji ima licencu za ispitivača i mogu da dajem američke instruktorske licence- podvlači Matić.
Za 28 godina bavljenja ovom specifičnom delatnošću nema loših iskustava, niti ozbiljnijih povreda. Bilo je odustajanja ljudi u poslednjem trenutku zbog straha, ali za one koji su spremni i fokusirani, procenat verovatnoće da nešto pođe po zlu je mali.
-Bilo je odustajanja, i na tandem skokovima, kada ljudi u momentu otvaranja vrata ne žele da skoče, ali takvi momenti su retki. Tada instruktor nema pravo da ih ubeđuje i tera, može da pokuša da pita još jednom da li su sigurni u odluku i tu se priča završava- navodi.
Povodi za skokove se uvek nađu, a nekad je to samo prilika da se ispune neostvarene želje.
-Skakali smo za rođendan čoveku u dvorište, bila su tu i krštenja, venčanja, pa čak i ono što oni zovu gender review. U Americi uvek nađu razne izgovore za slavlje. Meni su najzanimljiviji tandemi sa 6.000 metara, koji su tamo svakodnevnica. Standardna visina je 4.000 metara, ali ja sam skakao na jednom aerodromu na Floridi gde postoje opcije 10, 12, 14, 16 i 18 hiljada stopa. Ljudi dolaze da skaču sa 18 hiljada stopa. Kada letimo na toj visini, dišemo kiseonik u avionu, a slobodan pad traje minut i po. Nemate vi tu osećaj propadanja, više imate osećaj da lebdite na jakom vetru- ističe Mihailo.
Najstariji sa kojim je izveo tandem skok (skok sa instruktorom) imao je 74 godine. Sve je prošlo u najboljem redu.To mu je bila jedna od stavki na bucket list- stvari koje želi da proba/ uradi za života. Sa nekima koje je tako upoznao je ostao u kontaktu i u njima pronašao prijatelje, poput jednog hirurga iz Daytona beach- a. U Srbiji se tandem skakanje održava u Beogradu, Paraćinu i Subotici, uz prethodnu obavezno potpisanu saglasnost. Cene takvog iskustva su približno iste, čak bi se moglo reći da su kod nas i više nego u SAD, jer je odnos 200, odnosno 300 dolara sa video snimkom, prema 280 evra.
Pod vodom u Evropi i Americi
-Radim skokove u Srbiji, ali uglavnom svoje učenike vodim u Sloveniju i Hrvatsku, jer imam povoljnije uslove. Od 6. do 11. septembra se organizuje Balkanski skok prijateljstva- manifestacija koja se održava poslednjih nekoliko godina. Tu se okupljaju veterani 63. Padobranske brigade i drugih jedinica- Rusa, Grka i ostalih. Jedan od organizatora je naš bivši starešina Nenad Kuzmanović, koji je i instruktor u Aero klubu Arhistratig u Beogradu- priča.
Ronilački staž mu je nekoliko godina kraći od padobranskog, ali tvrdi da nije ništa neuobičajeno da se ljudi opredeljuju za bavljenje i jednim i drugim.
-Pošto živim na Floridi, ima nekoliko interesantnih mesta gde vodimo ljude na intro zaron. Oni koji su došli na 10-15 dana na godišnji odmor možda nemaju vremena za kompletnu obuku i onda ih vodimo na discovery dive. To je petnaestak- dvadeset minuta pripreme na plaži pred, ulazak u vodu držeći se za ruku u četiri- pet metara dubine, ponesemo Go Pro kameru, snimimo im zaron, dobijemo video i fotografije- objašnjava.
Priča s ronjenjem počela je tako što je dobio šansu da radi na naftnim platformama, pa je godinu- dve dana pre toga počeo time rekreativno da se bavi. Tako je upoznao ljude sa kojima je kasnije putovao i radio u Indiji, Kini, Kazahstanu, Singapuru. Zahvaljujući komercijalnom ronjenju obišao je i celu Evropu.To je radio nekoliko godina pre odlaska u Ameriku, gde je od 50 država bio u 48- ostali su još Havaji i Aljaska.
U Šapcu u „Srpskim vitezovima“ od ponedeljka do subote radi i obuku ronilaca u trajanju od pet do sedam dana na bazenu. Nakon toga vodi ronioce na more, Šljunkaru, Perućac i Zaovine.
-Svako od 10 godina i stariji može da dođe na kurs, samo što deca od desetak godina mogu da rone do dubine do deset metara. Svi ostali koji imaju više od 16 godina mogu da završe kurs i da dobiju prvu ronilačku zvezdu P1. Sa njom se roni do 20 metara dubine. Imamo ljudi različitih uzrasta i zanimanja- objašnjava.
Sa ove tačke gledišta, veruje da mu nije bilo teško da postigne uspeh u tom poslu.
-Naravno, potreban je i faktor sreće, da se neke stvari poklope. Ipak, nije teško ako postoji odlučnost i želja da se ode. Ja sam šest- sedam puta išao na sportsko- turističku vizu, ostajao po šest meseci, imao tu sreću da se padobranski skokovi plaćaju u gotovini. Kasnije sam sredio radne papire, već šest godina imam američko državljanstvo- kaže Matić.
Sada u Srbiju dolazi dva puta godišnje, a radi na tome da svake godine od aprila do novembra bude ovde i ozbiljnije se posveti padobranstvu i ronjenju. Šabac će mu, u tom slučaju, ponovo biti adresa, bar u sezoni.
Adrenalin sa svakim novim skokom
-Svaki novi skok donosi novo uzbuđenje, novi doživljaj. Naravno da o strahu tu nema ni govora, ali trema uvek postoji. Teško je to dočarati rečima. Iako vozim motor, ronim i letim u vazdušnom tunelu, za mene je padobranstvo nešto neopisivo i verujem da ću mu posvetiti i narednih 15- 20 godina, ako ne i više. Moj bivši starešina u 63. padobranskoj brigadi potpukovnik Mirko Đorđević nedavno je slavio 52 godine od svog prvog skoka i danas je aktivan u tome. Bio sam sedamnaestogodišnjak kada sam prvi put skočio. Kad jednom osetite taj adrenalin, to mora da se nastavi i želite da ponovite to iskustvo- ističe Mihailo i dodaje da je sve u stavu.
Ako se doživi na pravi način, let sa 4.000 metara visine ne mora da izazove nikakvu tenziju, a može da donese veliko zadovoljstvo.
-Ako počnete sa pričom da je padobranstvo ekstremni sport, onda se ljudi malo i distanciraju od svega toga, a kad im prezentujete to na pravi način, da to i nije baš toliko teško, onda dolaze i žele da probaju. Dovoljno je i jednom to doživeti, pamti se kao izuzetno iskustvo- napominje Matić.
U Hrvatskoj je na obuci imao desetak momaka od 18 i više godina, uz nekoliko učenika koje je doveo iz Srbije.
-Prvo ih vodim u Sloveniju u vazdušni tunel. To je dobar trenažer za padobrance. U Americi sam radio kao instruktor u vazdušnom tunelu i posle 15- 20 minuta odatle idemo da skačemo. Mnogo je lakše na taj način naučiti nešto o slobodnom padu, nego početi tek tako. To je neka vrsta zastakljenog simulatora letenja, četiri metra u prečniku, ima snažan motor koji postiže brzinu vetra više od 200 kilometara na sat. Dole je mreža, instruktor je obučen da hoda po njoj, da leti na velikim brzinama i da drži učenika dok on ne nauči da leti stabilno. Kad se uporede cene skoka i cene vremena provedenog u vazdušnom tunelu, on je mnogo jeftniji. Njegovo korišćenje nije obavezno, ali se preporučuje. Jedan minut u slobodnom padu menja skok sa 4.000 metara. Naravno, kad to probaju, svi hoće i ono pravo- objašnjava on.
Jedan od retkih sa licencom ispitivača
Bio je i član američkog padobranskog tima, za koji je skakao dve i po godine.
-Imam i svoju padobransku firmu. Od 2008. godine radim obuku padobranaca. Kad dođem ovde uglavnom vreme provodim u Hrvatskoj, sa njima imam najbolju saradnju, pa obučavam nove padobrance i instruktore. Jedan sam od retkih na prostoru bivše Jugoslavije koji ima licencu za ispitivača i mogu da dajem američke instruktorske licence- podvlači Matić.
Za 28 godina bavljenja ovom specifičnom delatnošću nema loših iskustava, niti ozbiljnijih povreda. Bilo je odustajanja ljudi u poslednjem trenutku zbog straha, ali za one koji su spremni i fokusirani, procenat verovatnoće da nešto pođe po zlu je mali.
-Bilo je odustajanja, i na tandem skokovima, kada ljudi u momentu otvaranja vrata ne žele da skoče, ali takvi momenti su retki. Tada instruktor nema pravo da ih ubeđuje i tera, može da pokuša da pita još jednom da li su sigurni u odluku i tu se priča završava- navodi.
Povodi za skokove se uvek nađu, a nekad je to samo prilika da se ispune neostvarene želje.
-Skakali smo za rođendan čoveku u dvorište, bila su tu i krštenja, venčanja, pa čak i ono što oni zovu gender review. U Americi uvek nađu razne izgovore za slavlje. Meni su najzanimljiviji tandemi sa 6.000 metara, koji su tamo svakodnevnica. Standardna visina je 4.000 metara, ali ja sam skakao na jednom aerodromu na Floridi gde postoje opcije 10, 12, 14, 16 i 18 hiljada stopa. Ljudi dolaze da skaču sa 18 hiljada stopa. Kada letimo na toj visini, dišemo kiseonik u avionu, a slobodan pad traje minut i po. Nemate vi tu osećaj propadanja, više imate osećaj da lebdite na jakom vetru- ističe Mihailo.
Najstariji sa kojim je izveo tandem skok (skok sa instruktorom) imao je 74 godine. Sve je prošlo u najboljem redu.To mu je bila jedna od stavki na bucket list- stvari koje želi da proba/ uradi za života. Sa nekima koje je tako upoznao je ostao u kontaktu i u njima pronašao prijatelje, poput jednog hirurga iz Daytona beach- a. U Srbiji se tandem skakanje održava u Beogradu, Paraćinu i Subotici, uz prethodnu obavezno potpisanu saglasnost. Cene takvog iskustva su približno iste, čak bi se moglo reći da su kod nas i više nego u SAD, jer je odnos 200, odnosno 300 dolara sa video snimkom, prema 280 evra.
Pod vodom u Evropi i Americi
-Radim skokove u Srbiji, ali uglavnom svoje učenike vodim u Sloveniju i Hrvatsku, jer imam povoljnije uslove. Od 6. do 11. septembra se organizuje Balkanski skok prijateljstva- manifestacija koja se održava poslednjih nekoliko godina. Tu se okupljaju veterani 63. Padobranske brigade i drugih jedinica- Rusa, Grka i ostalih. Jedan od organizatora je naš bivši starešina Nenad Kuzmanović, koji je i instruktor u Aero klubu Arhistratig u Beogradu- priča.
Ronilački staž mu je nekoliko godina kraći od padobranskog, ali tvrdi da nije ništa neuobičajeno da se ljudi opredeljuju za bavljenje i jednim i drugim.
-Pošto živim na Floridi, ima nekoliko interesantnih mesta gde vodimo ljude na intro zaron. Oni koji su došli na 10-15 dana na godišnji odmor možda nemaju vremena za kompletnu obuku i onda ih vodimo na discovery dive. To je petnaestak- dvadeset minuta pripreme na plaži pred, ulazak u vodu držeći se za ruku u četiri- pet metara dubine, ponesemo Go Pro kameru, snimimo im zaron, dobijemo video i fotografije- objašnjava.
Priča s ronjenjem počela je tako što je dobio šansu da radi na naftnim platformama, pa je godinu- dve dana pre toga počeo time rekreativno da se bavi. Tako je upoznao ljude sa kojima je kasnije putovao i radio u Indiji, Kini, Kazahstanu, Singapuru. Zahvaljujući komercijalnom ronjenju obišao je i celu Evropu.To je radio nekoliko godina pre odlaska u Ameriku, gde je od 50 država bio u 48- ostali su još Havaji i Aljaska.
U Šapcu u „Srpskim vitezovima“ od ponedeljka do subote radi i obuku ronilaca u trajanju od pet do sedam dana na bazenu. Nakon toga vodi ronioce na more, Šljunkaru, Perućac i Zaovine.
-Svako od 10 godina i stariji može da dođe na kurs, samo što deca od desetak godina mogu da rone do dubine do deset metara. Svi ostali koji imaju više od 16 godina mogu da završe kurs i da dobiju prvu ronilačku zvezdu P1. Sa njom se roni do 20 metara dubine. Imamo ljudi različitih uzrasta i zanimanja- objašnjava.
Ronilački staž mu je nekoliko godina kraći od padobranskog, ali tvrdi da nije ništa neuobičajeno da se ljudi opredeljuju za bavljenje i jednim i drugim
Sa ove tačke gledišta, veruje da mu nije bilo teško da postigne uspeh u tom poslu.
-Naravno, potreban je i faktor sreće, da se neke stvari poklope. Ipak, nije teško ako postoji odlučnost i želja da se ode. Ja sam šest- sedam puta išao na sportsko- turističku vizu, ostajao po šest meseci, imao tu sreću da se padobranski skokovi plaćaju u gotovini. Kasnije sam sredio radne papire, već šest godina imam američko državljanstvo- kaže Matić.
Sada u Srbiju dolazi dva puta godišnje, a radi na tome da svake godine od aprila do novembra bude ovde i ozbiljnije se posveti padobranstvu i ronjenju. Šabac će mu, u tom slučaju, ponovo biti adresa, bar u sezoni.
D.Dimitrijević
Najnoviji broj
3. oktobar 2024.