Kamen me je oblikovao

Aleksandar Večerinović, vajar i profesor likovne kulture, ove godine bio je jedan od učesnika 17. Saziva Likovne kolonije Mišar, gde je radio skulpturu u kamenu „Šabačka čivija“. Ovo je prvi rad ovog umetnika koji je javno izložen u rodnom gradu.

- Imam nekoliko skulptura koji su izloženi u javnim prostorima, međutim, ova mi je najdraža zato što je postavljena u mom gradu. „Šabačka čivija“ je simbol, apstraktna geometrijska forma, gde sam likovnim jezikom prikazao poznatu priču iz istorije grada. Jako me je obradovao poziv iz Kulturnog centra da učestvujem na Mišarskoj koloniji. Sve se događa u pravom trenutku.

Sa porodicom kao najvećom podrškom: pored skulpture “Pančevački čitač”, Foto: Privatna arhiva

Mladi Večerinović rođen je i odrastao u poznatoj šabačkoj porodici. Njegova baka, Zorica Vlahović, najveći deo svog radnog veka provela je u „Glasu Podrinja“. Majka Tanja učiteljica je u „Jankovoj“ školi, a otac Vojkan, Šapčanima poznat kao jedan od prvih i najboljih pica majstora, profesor fizičke kulture. Sestra Stefani krenula je majčinim putem, radi kao učiteljica u „Stojanovoj“ školi, a on je od prošle godine profesor likovne kulture u Šabačkoj gimnaziji. Njegova porodica najveća mu je životna podrška.

Od malih nogu gradio je svoj svet i razvijao kreativnost. Vreme je provodio u susretu sa papirom i bojama. Niko na njega nije uticao, to je bila i ostala njegova priča. Kada je došlo vreme da se opredeli u kom pravcu će teći njegovo školovanje, nije bilo dileme. Upisao je tadašnju Umetničku školu u Šapcu, (danas Škola primenjenih umetnosti), smer drvorezbar.

Foto: Privatna arhiva

- To su četiri najlepše godine mog života. Mnogo volim tu školu i smatram da je jedna od najboljih u gradu, bar za mene. Tamo sam stekao kvalitetno znanje i iskustvo i počeo da razmišljam o vajarstvu. Već u drugoj godini krenuo sam na pripremnu nastavu crtanja i vajanja kod profesora Miloša Popovića i Mine Stupar.

Alternativa nije postojala ni u izboru fakulteta. Želeo je da studira vajarstvo na Primenjenoj akademiji u Beogradu i bio spreman da iznova pokušava da položi prijemni ispit sve dok ne uspe. Međutim, položio ga je „iz prve“.

ŽIVOT JE POTRAGA
Moja prva ljubav jeste realistična figura, kasnije sam malo više radio simbol i apstraktnu figuru kojom se i danas bavim. Tražim sebe između te dve forme, imam potrebu da ih spojim u jednu. Ceo život i jeste potraga.

- Odlazak u Beograd mi je teško pao. Jako sam patio za Šapcem, u početku sam dolazio svakog vikenda, a kasnije sam se prilagodio. Na studijama sam imao mnogo kvalitetnih profesora, a poseban utisak na mene ostavio je moj mentor, koga izrazito poštujem, prof. Dragoljub Dimitrijević.

Kada je završio osnovne i master studije u Beogradu na Primenjenoj akademiji, vratio se u rodni grad. Tada je nastupio period na koji ga niko nije pripremao: Šta sada?

Foto: Privatna arhiva

- Imao sam krizu, stvaralačku blokadu, koja je trajala nekoliko meseci dok se nisam trgao i pokrenuo se. Onda sam iznajmio atelje zajedno sa mojim prijateljem i kolegom Davidom Jovanovićem. Čini mi se da sam bio najproduktivniji u tom peridu. Tada smo imali najviše ideja, bili smo zajedno, gurali jedan drugog. Danas svako ima svoj atelje, ali smo i dalje tim, zajedno sa našim Glišom (Mihajlo Gligorić). Kod nas nema sujete, pomažemo i učimo jedan od drugog, družimo se... To je jako retko.

Kada je, kao student Primenje akademije umetnosti, učestvovao na konkursu Beogradski čitač, Večerinović je osvojio nagradu. Njegova skulptura je izlivena u bronzi i postavljena ispred Gradske biblioteke Pančevo.
- Opredelio sam se za prvi susret sa knjigom. Radio sam devojčicu koja nosi knjige kao nekada, uvezane kaišem ili kanapom, dok nije bilo ranaca. Ona se drži za merdevine, koje su zapravo simbol životnog puta kome znanje može da pomogne.

Iako radi sa raznim materijalima, najviše voli kamen. Kaže da ga je otreznio i naučio strpljenju.
- Kamen je materijal koji traži strpljenje. Pokušao sam da mu priđem na razne načine, ali bi me uvek ošamario, jer mi je vraćao energiju koju bih mu poslao. Naučio me je da budem strpljiv, a bio sam sav „sad i odmah“. Kamen je oblikovao ne samo moje skulpture, nego i ličnost. Naučio me je disciplini.
Nakon Mišarske, učestvovao je u Likovnoj koloniji Sovljak. Kaže da su to mesta za koja svaki umetnik živi, gde se povezuje sa istomišljenicima u zajedničkoj, stvaralačkoj energiji.

Master rad:
“Slomljena čivija”, Foto: Privatna arhiva

Nasuprot uvreženom uverenju, veruje da se može sasvim pristojno živeti od umetnosti. Obično su ljudi ili kreativni ili pragmatični, manje je onih koji spajaju i jedno i drugo, ali vreme u kome živimo traži mobilizaciju i balans svih naših potencijala.

Aleksandar Večerinović rođen je 20. marta 1991. u Šapcu. Od malih nogu pokušavao je da jednostavnim oblicima prikaže svet oko sebe, da pojednostavi ono što nije mogao da razume. Gradio je svoj svet mašte koja je prerastao u oblike, a oblici u umetnost kojom se danas bavi.
Školovao se u srednjoj Umetničkoj školi (ŠPU) , a potom na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku za vajarstvo, gde je završio osnovne i master studije i stekao neophodne veštine, znanje i poznavanje materijala koje je koristio na svojim delima, kreirajući sopstveni stil i originalnost.
Imao je više samostalnih, kao i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovao je na međunarodnim simpozijumima. Nekoliko njegovih skulptura izloženo je u javnim prostorima.

- Pojavom društvenih mreža i sajtova koji su onlajn galerije kao što je Sači art, ceo svet je postao galerija. Uspeo sam da prodam nekoliko skulptura preko tog sajta, a planiram više tome da se posvetim - čitam, istražujem marketing.

Iako mu je životni san da živi od svog rada, zavoleo je posao profesora. Kaže da je izazovno i divno raditi sa decom, prenositi im svoje znanje i iskustvo.

Rad na skulpturi
“Šabačka čivija “na Likovnoj koloniji Mišar, Foto: Privatna arhiva

ŠABAČKA ČIVIJA
Opus Šabačka čivija započeo je još na studijama. Jedan od zadataka na Primenjenoj akademiji bio je memorijalno obeležje. Želeo sam da predstavim čuvenu priču na našim prostorima, što je prepoznao moj profesor i podržao me. Odlučili smo da to bude moj diplomski rad. Na master studijama dodatno sam se bavio istraživanjima te hladne geometrizovane forme koja se lomi u jednom trenutku, zaustavlja i nastavlja svoj put. Osim diplomske i master skulpture, obe u kamenu, uradio sam i jednu koja je postavljena ispred Kulturnog centra u Prijepolju, a poslednja u nizu je skulptura koju sam uradio na Mišarskoj likovnoj koloniji. Napokon je simbol došao u svoj grad. Takođe, imam dosta manjih rešenja u gipsu koje nameravam da lijem u bronzi, aluminijumu, mesingu...

- Važno je ostati dobar čovek i iskren u svom stvaralaštvu, ne juriti za novcem i ne prodavati svoje snove. Mnogi su se odrekli snova zarad novca umesto da su istrajali na svom putu. Verovati i sanjati, to bih poručio mladim ljudima. Ja sam rizikovao i nikada se isam pokajao. Ako čovek istraje, samo je nebo granica.