Osmeh odnekud

U subotu, 23. decembra, Hor 66 devojaka obeležiće 60 godina postojanja. Hor je osnovan na dan kada je rođen njegov idejni tvorac, „kontorlisani zanesenjak iluzije“, horovođa Branko Đurković.

Svaki koncert počinjao je u 16 časova i 55 minuta, svakog 23. decembra. Iako je bila namera da se organizuje i ove godine, godišnjica će se obeležiti na drugi način iz pijeteta prema onima koji su nedavno napustili ovaj svet. Članice hora će se okupiti i izgovoriti tekst koji je nekada izgovarao dramski umetnik Petar Lazić: Sa nama nisu večeras i zauvek ćemo ih čekati.....“

- Uvek smo spominjali preminule. Na taj način odavali smo im počast. Potom smo za sve njih pevale „Oče naš“. Nakon toga, započinjao bi koncert u u slavu života i muzike. Poslednjih godina, u kojima smo izgubili mnoge naše prijatelje, za nas je muzika bila prava terapija za dušu, kaže profesorka Verica Mitrović, dirigent Hora.

Foto: Privatna arhiva

PROFESOR BRANKO ĐURKOVIĆ
Branko Đurković rođen je u Dublju, nedaleko od Šapca, 23. decembra 1937. godine. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a Muzičku školu (odsek klarinet), Gimnaziju i Učiteljsku školu u Šapcu. U Sarajevu je završio Višu muzičku školu, a Fakultet muzičke umetnosti (odsek Muzička teorija) u Beogradu. Dirigovanje je učio kod profesora Tihomira Mirića u Sarajevu i Mihaila Vukdragovića na FMU u Beogradu. Poslediplomske studije (prvi magistar dirigovanja u SFRJ), završio je na FMU u Beogradu u klasi profesora Vojislava Ilića, 1978. godine. Najpre je službovao u Osnovnoj školi „Sele Jovanović“ u Šapcu, potom u Muzičkoj i Učiteljskoj. Osam godina je proveo kao profesor više škole u Pedagoškoj akademiji u Šapcu. Septembra 1979. godine izabran je za stručnog saradnika za predmet Horsko dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a 1980. postao docent na istom fakultetu. Godine 1986. izabran je za vanrednog profesora na FMU, a od 1991. godine do penzionisanja 2003. godine, radio je u zvanju redovnog profesora, gde je pored Horskog dirigovanja redovnim studentima i poslediplomcima, predavao i Osnove vokalne tehnike studentima dirigovanja i muzičke teorije, kao i Vežbe iz dirigovanja studentima kompozicije. Dobitnik je mnogobrojnih najviših muzičkih nagrada u zemlji i inostranstvu i najprestižnijih društvenih priznanja: Oktobarska nagrada 1965, Orden rada sa zlatnim vencem 1985, Nagrada “Žika Popović“ 1986, Vukova nagrada 1993, Nacionalna nagrada za vrhunski doprinos u kulturi Srbije 2011. godine.

Profesor Đurković govorio je da „postoje tri najteža zanimanja: kosmonaut, rudar i horovođa. Jedan je u vasioni,, drugi u zemlji, a horovođa je razapet imeđu neba i zemlje“. I živeo je tako, istinski raspeto, potpuno posvećen svojoj misiji, do pre dve godine, kada ga je Gospod pozvao u nebeski svet. Otišao je, ali verujemo da nije napustio svoje „devojke“ koje je „zaljubio“ u muziku i horsko pevanje. I koje se nisu plašile spartanske disciline, bez koje uspeha nema.

- Nije nas samo okupio u istoj ideji i strasti, nego nas je naučio da delimo sve jedne sa drugima, da smo porodica. Tako je bilo i ostalo. Posle kompozicije „Oče naš“ obavićemo prozivku, kao i uvek. A završićemo pesmom „Da ja imam srca dva“.

Branko Đurković pojavio se na muzičkoj sceni Šapca šezdesetih godina kada je grad ostao bez horovođe i napravio svoje čudo, Hor 66 devojaka, po kome je Šabac odavno prepoznatljiv. „U trenutku traženja horovođe, ja se pojavim. Skoro da čovek poveruje u nečije nevidljive prste, nečiji nečujni glas“ (Monografija „50 godina zajedno/Branko i Hor 66 devojaka“, Stana Munjić).

Art studio 2007., Foto: Privatna arhiva

Sve je počelo u ponedeljak, 23. decembra 1963 godine, u pet minuta do pet, kada je za kratko vreme trebalo da odabere članice i napravi Novogodišnji koncert za srećnu Novu 1964. godinu.

Talentovan i predan, Ganga je bio i impresivni organizator. Pored Hora 66 devojaka, iste godine osnovao je Festival horova Podrinja, Festival dečjih horova Srbije (Šabac, 1969), Festival omladinskih horova Srbije (Novi Pazar, 1976), Srednju muzičku školu (Šabac, 1979), Međunarodni festival mladih pijanista (Šabac, 2001) i Festival kamerne muzike ART in DUO – ART in TRIO (Šabac, 2011). Njegov umetnički rad dirigenta odvijao se, uglavnom, sa tri izvođačka ansambla. Pored Hora 66 devojaka, radio je sa Dečjim studio horom (1978) i Šabačkim pevačkim društvom (1865).

PRIZNANjA HORA 66 DEVOJAKA
Negotin apsolutni pobednik 1964, Kragujevac apsolutni pobednik 1965, Celje (Slovenija) apsolutni pobednik 1965, Llangollen (Engleska) Treća nagrada 1966, Celje (Slovenija) apsolutni pobednik 1967, Celje (Slovenija) apsolutni pobednik 1969, Neerpelt (Belgija) Prva nagrada sa specijalnim priznanjem žirija 1976, Tolosa (Španija) Srebrna medalja u kategoriji polifonije1981, Tolosa (Španija) Srebrna medalja u kategoriji Baskijske pesme 1981, Neerpelt (Belgija) First Prize Summa Cum Laude 1984, Leskovac apsolutni pobednik 1985, Zlatna statueta (najveće priznanje) na Jugoslovenskim susretima amatera Valjevo 1985, Neerpelt (Belgija) First Prize Summa Cum Laude 1985 1985, Novi Pazar apsolutni pobednik 1985, Montreux (Švajcarska) Pris spesial 1987, Neerpelt (Belgija) Prva nagrada 1988, Zlatna statueta (najveće priznanje) na Mokranjčevim danima Negotin 1989, Karditsa (Grčka) Prva nagraa 1991, Neerpelt, (Belgija) Prva nagrada 1992, Nagrada za program u celini (najveće priznanje) na JHS Niš 1996, Novi Pazar apsolutni pobednik 1998, Beograd apsolutni pobednik 1998, Olomouc (Češka) Srebrna medalja 1999. i Beograd Prva nagrada 2000. godine.

Iako je imao brojne mogućnosti, uvek se vraćao u Šabac. „Jednoga dana, stigla je visoka politička delegacija iz Beograda, nisu imali dirigenta u KUD „Ivo Lola Ribar“. Nudili su mi trosobni stan u vlasništvu na Slaviji i ozbiljan novac, ali sam ih odbio: „Ne mogu, moji su roditelji u Dublju, tamo sam počeo da sanjam muziku na prelima pored mojih sestara koje su divno pevale“, rekao nam je u intervjuu za „Glas Podrinja“ povodom 50 godina postojanja Hora 66 devojaka.

Foto: Privatna arhiva

U Šapcu je ostavio neizbrisiv trag i porodicu koja odavno putuje kroz muziku i nastavlja tradiciju: suprugu Ivanku, kćeri Milenu i Jelenu i četvoro unuka.

Perfekcionista kakav je bio, proverio je svaku moju rečenicu kada smo radili prvi i jedini intervj. Ne znam zašto, ovaj put sve vreme imam utisak da se odnekud smeši.