1. februar 2024.1. feb 2024.
Foto: "Glas Podrinja"

Foto: "Glas Podrinja"

U ŠABAČKOM POZORIŠTU PROSLAVLjENA SVETOSAVSKA AKADEMIJA

Sa Svetim Savom nećemo se nikada izgubiti

Toržestveno i sa divnom merom, u prepunoj sali Šabačkog pozorišta održana je Svetosavska akademija u organizaciji Eparhije šabačke.

Nakon tropara Svetom Savi u izvođenju Hora Saborne crkve u Šapcu, a pod dirigentskom palicom mr Mirjane Pantelić, pozdravno slovo održao je Preosvećeni Episkop šabački Jerotej, jer, kako je rekao, „domaćin je niko drugi nego Sveti Sava, koji nas je veličinom svog Bogoljublja i bratoljublja prizvao na ovu bogatu trpezu reči, koji nas je sabrao u svom toplom, roditeljskom naručju“.

Foto: "Glas Podrinja"


- U današnji veliki dan, Sveti Sava treba da bude domaćin i u svakom srpskom srcu, u svakom srpskom domu i u celom, našem narodu. Zapravo, On bi to trebalo da bude ne samo danas, kada slavimo Njegov sveti spomen, već svakoga časa i svakoga dana u našem životu. Imajući Svetoga Savu za domaćina i putevoditelja, nikada se nećemo izgubiti ni kao narod, ni kao pojedinci, u iskušenjima našega doba. Nećemo izgubiti svoj duhovni i nacionalni identitet, nećemo izgubiti sebe. Samo sa Njim kao domaćinom, možemo biti bezbrižni i sigurni da će naš dom uzrastati i napredovati da ga nikakva bura ni oluja neće moći porušiti. To je otuda što je Svetitelj Sava celim svojim bićem bio zagledan u Hrista Bogočoveka i što je shvatio i prihvatio da smo samo Hristom i Njegovim Jevanđeljem istinska deca Božja, a samim tim, istinski svoji, poručio je Vladika Jerotej.

SVETOSAVSKA BESEDA
Oskudica svetosti

„Svedočanstva o proslavljanju Svetog Save kao srpskog narodnog prosvetitelja srećemo tokom 18. veka, da bi se tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, Savindan konkretnije proslavljao kao školska slava, kada je i nastala Svetosavska himna Uskliknimo s ljubavlju. Knez Miloš Obrenović je svojom odlukom, odnosno zakonom, naredio da sve škole u Srbiji moraju da salve Svetog savu. Tako je Sveti Sava postao državna školska slava i po prvi put je tako proslavljen 1840. godine u Kragujevcu. Prvi rektor Liceja Atanasije Nikolić tada je izgovorio prvu rektorsku Svetosavsku besedu, što su kasnije činili i ostali rektori tokom 19 veka, a zatim i rektori Univerziteta u Beogradu tokom 20. veka, što bi značilo da je ona postala neizostavni deo proslave Svetog Save sve do 1945 godine, a da bi se poslednjih decenija, od sloma komunizma, ta tradicija nastavila. Svetosavsku besedu sa tako dugom istorijom možemo smatrati svojevrsnom ispovešću, sa nadom na svetiteljevo molitveno zastupništvo pred Gospodom. Srpski narod se svake godine kroz Svetosavske besede na svim nivoima ispoveda svome svetitelju o svemu što je uradio i posebno, kuda ide. Kako živimo i kuda idemo tema je svake ispovesti pa, prema tome, i svake Svetosavske besede. Možemo pretpostaviti, sa velikom dozom verovatnoće, da bi centralna tema našeg odgovora na pitanje kako živimo, bila pominjanje različitih teškoća i oskudice, pre svega, onih materijalne prirode. Ne živimo kako bismo želeli, kako mislimo da zaslužujemo, nezadovoljni smo i stalno u potrazi za krivcima, domaćim ili nekim iz belog sveta. Kada bismo njih nekako uklonili, onda bismo pred svetitelja mogli da izađemo radosna lica i da mu ispovedimo da smo, najzad, zadovoljni. Sveti Sava bi takvu ispovest, verovatno, počastio ćutanjem. Jer, to ne bi bilo u skladu sa njegovim životnim iskustvom. Ni njemu u životu nije nedostajalo teškoća i oskudica, ali ono čime je on na ovm prostorima zaorao tako duboku brazdu i pored svih svojih velikih i nesumnjivih organizacionih i diplomatskih, književnih i drugih darova, je njegova svetost, ili tačnije, Hristova svetost koja je snažno prosijala iz njega. Svetost je ta koja je pripitomila, oplemenila, osvetila i opredelila dušu našeg naroda jednom za svagda. Vekovima smo za uzore imali ljude svetog života. Žitija svetih bila su osnovno štivo na kome su se vaspitavali mladi, a u veri utvrđivali stariji. Sve oskudice i krivice koje bi ispovedali svetitelju mogu u većoj ili manjoj meri biti tačne, ali osnovna oskudica našeg vremena je oskudica svetosti i usmerenja ka svetosti. Takvo usmerenje bi rezultiralo u našem svakodonevnom životu zalaganjem za dobro, podvigom zadobijanja darova Duha Svetoga, koji nas uvodi u večnost. Čudno za današnje vreme i naš etos komfora i zabave zvuče priče o podvizima vere, molitve, posta, milosrđa, još mlađanog monaha Save i malo je, nedostupivo malo, onih koji bi želeli da podražavaju takve navike. Kako živimo sada, podređeno je onim kuda smo se uputili, odnosno, ciljevi našeg života, a zatim vrednosti koji proističu iz tog života su oni koji koji pokazuju ko smo i šta smo. „Ištite najpre Carstvo Nebesko i sve ostalo će vam se pridodati“, kaže nam Gospod. Iz ovog jednog, jedinstvenog životnog cilja hrišćana koji se tako jasno uviđa u životu Svetog Save proističu hrišćanske vrednosti.

Svetosavsku besedu održao je rektor kragujevačke Bogoslovije i profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, protojerej stavrofor Zoran Krstić, “koji je svojim dolaskom učnio čast i radost, koji je osvetlio lepotu lika Svetoga Save i dao smernice kako da budemo svetosavci i u ovom vremenu”.

Foto: "Glas Podrinja"


Milosrđe
Etos ovoga sveta je oduvek bio, jeste i biće, vlastoljublje i srebroljublje, na koje mali čovek reaguje povlačenjem i skepticizmom. Suviše mnogo laži i izneverenih ideala je bilo da bi se bilo kome bespogovorno verovalo. Ali taj isti mali čovek nije manji od onih iz prošlih vremena. I on žudi za toplinom, ljudskošću, a ponajviše za onim koji će ga voleti i svoje poverenje će on pokloniti samo onome u kome prepozna iskrenost i saglasje reči i dela. U odnosu na hrišćanstvo to izgleda ovako: autentičnost i verodostojnost i hrišćana pojedinaca i Crkve kao zajednice i isnstitucije, on će meriti ne po starim zaslugama, već po tome koliko se Jevanđelska poruka prenosi u konkretni život. Etos Crkve je etos nesebične delatne ljubavi u kome kategorija bližnjeg, brata, jeste centralna i merilo naše vere i našeg napretka ka spasenju. Svako naše delo ljubavi prema bližnjemu će o Hristu reći više nego hiljadu reči.. Celim svojim životom Hristos je potvrđivao da je mesija siromašnih i to da „kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“. Ovo mesto i ovaj stav su opšte poznati, pa ipak i pored skandaloznih nejednakosti u našem društvu i širom sveta koje vređaju ljudsko dostojanstvo, primećuje se nedostatak dela milosrđa kako u široj zajednici tako i unutar crkvene zajednice. Takva dela se vezuju za bogatstvo, za postojanje suviška. U višedecenijskim našim uslovima krize različitih uzroka niko se psihološki ne oseća dovoljno bogatim, ili dovoljno sigurnim za svoju budućnost i svoj način života da bi se nečega odrekao. Možemo se zapitati da li u Novom Zavetu pronalazimo utemeljenje ovakovom načinu razmišljanja. Evergetitski, dobrotvorni duh i mentalitet možemo sresti i u grčkom i u rimskom antičkom društvu i verovatno u svim društvima, što je sve pohvale vredno, ali Novi zavet nam govori i o drugoj vrsti milosrđa i bratoljublja. Kada apostol Pavle u Drugoj poslanici Korinćanima pohvaljuje crkve Makedonije na skupljenoj milostinji, on svedoči o pukom siromaštvu njihovom. I da oni po mogućstvu i preko mogućstva dobrovoljno davahu. Dakle, ovde nije reč o vertikalnom dobročinstvu koje polazi od bogatih i završava se sa siromašnima, već o horizontalnom, svih prema svim članovima crkvene zajednice. Tako se etos dobročinstva u svetu rezervisan za neke, u Crkvi pretvara u svakodnevni hrišćanski etos. Ovaj etos zadužbinarstva, milosrđa, bratoljublja, etos služenja bližnjemu ma ko on bio nešto je što se od hrišćana apsolutno očekuje i što stavlja našu veru na istinsku probu, jer je vera bez takvih dela, samo još jedna u nizu ideologija. Čestitajući vam današnji praznik i slavu, molimo se Životodavcu Gospodu, a zastupništvom Svetog Save, da primi ovakvu našu ispovest i nispoljše nam darove braotljublja i milosrđa, jer to je ono za čim svaki čovek čezne i živi.“
(Protojerej stavrofor prof. Zoran Krstić)


U programu su učestvovali vrsni umetnici poput Mine Gligorić (sopran), Stevana Jovića (maestro klasične gitare), koji su oduševili publiku.

Foto: "Glas Podrinja"


Kompoziciju Sveta Gora noćas sja izveo je, pored Mine Gligorić, kvartet srednje Muzičke škole „Mihailo Vukdragović“ iz Šapca: Ljiljana Maksimović, Dragan Gajić, Marija Marković i Boris Jekić.
Odlomke iz Besede o pravoj veri govorili su dramski umetnici Šabačkog pozorišta Siniša Maksimović i Kristina Pajkić.

Foto: "Glas Podrinja"


Dečji hor pri Sabornoj crkvi u Šapcu predstavio se kompozicijom Mileševka, gde su kao vokalni solisti nastupili Jelena Gligorić i Teodor Tomić.

Doprinos svečanom programu dali su i članovi Dramske sekcije Šabačke gimnazije.

U tri reči: Veče za pamćenje.

Najnoviji broj

23. maj 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa