Sreća je način putovanja

Šapčanka Ana Vučinić diplomirala je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od 2013. godine radi na Odeljenju psihijatrije u Šapcu. Takođe, pruža psihološke usluge u Domu zdravlja “Zdravlje plus” i, kao stručni saradnik, profesionalnu asistenciju osobama sa invaliditetom u preduzeću za zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom “ Novitas Consult” od 2014. godine. Ima ćerku Marinu od osamnaest i sina Jovana od dvanaest godina.

Rođena je u Šapcu ‘84 godine. Posle „Lazine“, završila je srednju Medicinsku školu (farmaceutski smer). Pripremala se da upiše farmaciju, a onda je, odjednom, ni danas ne zna kako, odlučila da upiše psihologiju.

Foto: Privatna arhiva

- Išla sam na časove kod čuvenog profesora Krilovića, spremala hemiju, matematiku i, mesec dana pred prijemni ispit, odlučila sam da upišem psihologiju. Uopšte ne mogu da se setim šta je bilo odlučujuće, možda profesorka Snežana Marić, koja mi je predavala psihologiju... ne znam, ali donela sam pravu odluku. Kad radite ono što volite, onda to nije posao.

Zajedno je sa tadašnjim mladićem, sada bivšim suprugom, studirala u Novom Sadu. Bila je na drugoj godini fakulteta kada je ostala u drugom stanju, što je bio šok za celu porodicu, s obzirom da je bila sjajan student. Odlučila je da rodi bebu i, uz podršku obe porodice i koleginica, zadržala status redovnog studenta i završila studije u roku. O njenoj upornosti dovoljno govori činjenica da je samo petnaest dana posle porođaja položila ispit, koji je bio uslovni za upis u treću godinu. Kaže da je sve u dobroj organizovanosti, koja joj nikada nije manjkala. Naprotiv.

- Kada sam postala mama, bilo me je sramota da odem nespremna na ispit. Kakav bih bila primer svome detetu? Rukovodim se time da je model ponašanja najbolji model vaspitanja. Deca uče od nas. Nikada nisam želela da moja deca imaju svest o tome da nešto ne mogu. Pričam o realnim željama, onim koje su u skladu sa mogućnostima.

Foto: Privatna arhiva

Kada je diplomirala, završila je pripravnički staž u Domu zdravlja, položila državni ispit, ali, je na posao čekala sedam godina.

Kada je Jovan napunio godinu dana, dobila je posao u šabačkoj bolnici na šest meseci. Po isteku ugovora, prijavila se na konkurs u preduzeću Novitas Konsalt i dobila posao, iako do tada nije bila sasvim upoznata sa tim šta sve podrazumeva profesionalna rehabilitacija.

- Tamo rade osobe sa invaliditetom, uglavnom sa teritorije grada Šapca. Na fakultetu nismo učili o profesionalnoj rehabilitaciji, a u to vreme se nije toliko radilo na socijalnoj inkluziji kroz poslovnu sferu. Kada sam dobila posao na neodređeno vreme u bolnici, htela sam da dam otkaz na tom radnom mestu, ali me je direktorka odvratila od toga i ponudila mi Ugovor o dopunskom radu, što se kasnije ispostavilo kao najbolje moguće što je moglo da mi se desi.

Novitas Konsalt doneo joj je drugačiji pogled na psihologiju i, uopšte, na život. Sa sjajnim ljudima koji tamo rade, ništa joj ne pada teško. Kada joj prijatelji kažu da mora malo da usporim, jer je šesnaest sati aktivna, odgovara da bi je, gledajući ljude sa kojima radi, bilo sramota da nešto ne može. Oni su joj motivacija da pozitivno posmatra život.

DOPRINOS ZAJEDNICI
Paralelno sa stručnom karijerom, Ana je aktivno doprinela zajednici kao predsednik Upravnog odbora udruženja “Da budemo svi jednaki Šabac”. Tokom mandata, bila je autor i izvršilac brojnih projekata. Njene različite aktivnosti i humanitarne akcije imale su za cilj pomoć i promociju inkluzije i prava svakog čoveka i deteta na dostojanstven život.
U toku 2022/2023. godine, pohađala je obuku na Filozofskom Fakultetu u Beogradu na Institutu za pedagogiju i andragogiju, tokom koje je stekla kompetencije za rad sa odraslima. Takođe, završila je niz različitih obuka i kurseva.

Svaka pomoć ima moć
Kada se otvorio Dom zdravlja „Zdravlje plus“, ponuđen joj je posao, gde i danas radi kao konsultant. Kaže da mora da „dozira“ sebe, jer pored stručnog rada, ima dodatnih angažmana. Samohrani je roditelj dvoje dece, od kojih jedno ima retku bolest.

- Jovan se rodio sa vrlo retkom bolešću. Jedini je u svetu koji ima promenu na sedmom genu. Zapravo, on ima sindrom Cornelije de Lange, a ta vrsta promene pronađena je samo kod njega. Ne znam da li je u pitanju moj rad i trud, ili smo imali sreću da su u pitanju minorne promene. On je samostalan, funckionalan, peti je razred u „Jevremovoj“, svira trubu u Muzičkoj školi... Ima kašnjenje u rastu i razvoju, teže usvaja znanja, ali je dobro socijalizovan, muzikalan i duhovit tako da se njegovi nedostaci, uz pomoć dobre interakcije sa ljudima, ne primećuju. Ima sjajan kvalitet života. Ispunjeno je, srećno dete, angažovan i borben. Mora da ostvari ono što zacrta. On je energija koja sve nas pokreće, mene najviše.

Foto: Privatna arhiva

Od pre dve godine vlasnik je i direktor firme Balance Group, koja se bavi uvozom i prodajom posebne linije profesionalne i kućne hemije. Takođe, direktor je Fondacije za pomoć i podšku osobama iz osetljivih kategorija društva “Balans” koja je osnovana prošle godine.

- Ceo moj život je potraga za balansom, koji je i odgovor na svako pitanje. Balans fondacija osnovana je sa željom da se sistemski nešto promeni. Kao pojedinci ne možemo mnogo toga da uradimo, ali inicijalni projekti koji bude svest u zajednici, predstavljaju nešto što kasnije daje plodove.

Bila je prijatno iznenađena kada je projekat Fondacije “Solidarnost podeli, svako lice razveseli” sa ciljem uključivanja šire lokalne zajednice u proces inkluzije u svim sferama društvenog života podržala Evropska unija.

- Volim da kažem da svaka pomoć ima moć. Pored profesionalne, imam i ličnu motivaciju da izmenim stvari koje su u mom domenu.

LjUDIMA JE LAKŠE DA SAŽALjEVAJU
„Nekada nailazim na osudu. „Kako može jedna mama da bude obrazovana, profesionalno ostvarena, našminkana, da izađe negde, a dete joj je bolesno?“ To se često dešava. Ljudima je lakše da sažaljevaju. Ako ste jadni, utučeni, onda je u redu, ali da pohvale vašu borbu i uspeh, to zaista učini mali broj ljudi. Ili mi kažu da mi se dive, a trebalo bi da me sažaljevaju. Zašto?“

Na pitanje ima li vremena za privatni život odgovara da se trudi i da sve više ima potrebu za ličnim ispunjenjem. Mada, u njenom slučaju, teško je razgraničiti profesionalno od ličnog ostvarenja.

- Uz podršku moje majke sa kojom živim sa decom, uspevam da otputujem i da odem na neki relaks, da se vidim sa prijateljicama. Bilo je perioda kada sam stvarno bila potpuno profesionalno orijentisana, a sada sam naučila da malo „povučem ručnu“. Nisam tip žene koja će da sedi kod kuće i da kuka. Volim koncerte. Relaksiram se uz knjigu, čitanje mi je pasija. Hranim se time da činim dobro ljudima. Humanitarni rad me ispunjava. Za mene su to ponekad usputne sitnice ponekad, a nekom je to veliko.
Za sebe kaže da je nekada bila nestrpljiva, želela je sve i odmah, ali da ju je Jovan naučio strpljenju. Tako biva sa roditeljima koji su spremni da uče od svoje dece.

- Ne može čovek mnogo da se promeni u suštini, ali pogled na svet, način funkcionisanja i ponašanja može. Imam ispunjen, bogat život, kroz koji konstantno cirkulišu novi ljudi i događaji. Uvek nešto radimo, nikada mi nije dosadno. Nisam tip koji budi sažaljenje kod ljudi. Ostvarila sam sve što sam želela. I svojim pacijentima govorim da do sada nisam upoznala osobu koja je imala neki cilj, da je na njemu vredno radila, a da ga nije ostvarila. Ali sam zato upoznala nemali broj ljudi, posebno mladih, koji nemaju cilj. Uglavnom ljudi lutaju bez ideje i smisla.

PROJEKTI
Međunarodni projekat koji je rezultirao video spotom za dečiju pesmu izvođenu od strane sarajevskog inkluzivnog hora “Princes krofne” - “Sve naše ljubavi”, koji je finansirao Unesko BiH; Izložba fotografija dece sa smetnjama u razvoju pod nazivom “Lepota nesavršenosti”, uz podršku grada Šapca; Kreativne radionice “Napravi, nauči, podeli” podržane od strane Kancelarije za mlade grada Šapca; Psihološke radionice kao podršku mamama dece sa smetnjama u razvoju pod nazivom “Dobra mama je mama koja je dobro“, finansirane od strane grada Šapca.

Na ovom mestu citirali smo, ponovo, nikada dovoljno, filozofa Mihaila Đurića: „Iskustvo smisla jedina je istinska sreća čovekova“.

- Sreća nije cilj sam po sebi, nego način života. Kada pitam pacijente šta žele, odgovaraju mi da žele da budu srećni. A šta to podrazumeva? Ne bi trebalo težimo tome, nego da tako živimo. Misli dobro, radi dobro i biće dobro. I naravano, sve umereno. Sreća nije odredište, već način putovanja.