Treba dati šansu mladima

Milan Mačvan rođen je pre 34 godine u Vukovaru, gde je napravio prve košarkaške korake. Devesetih se sa porodicom seli u Bačku Palanku, gde nastavlja da trenira. Ostvario je brojne uspehe kao košarkaš, kako sa klubovima u kojima je igrao, tako i sa reprezentativnim selekcijama Srbije. Nakon završene karijere počeo je da se bavi voćarstvom u Pocerini. Na poslednjim izborima našao se na listi Srpske napredne stranke „Šabac ne sme da stane“, a na konstitutivnoj sednici Skupštine grada izabran je za zamenika gradonačelnika Šapca.

Zašto ste izabrali baš Šabac i Pocerinu, prvo za poslovanje, a sada i za političko delovanje?
-Moje poreklo i jeste iz Mačve, iz Mačvanskog Metkovića, familije Isakovići i Mačvani. Međutim, igrom slučaja moji su se nastanili u Vukovaru gde sam i rođen, a odakle smo odselili 1997. godine. Roditelji 2010. godine dolaze na jedno krštnje u manastir Radovašnicu i odlučuju da tu kupe vikendicu. Tada sam počeo tu intenzivno da dolazim, ali se to nije znalo. Košarkašku karijeru završavam, dosta rano, 2020. Godine i tada igumanu u manastiru Radovašnica kažem da bih voleo da kupim imanje tamo. Zaista mi je našao imanje, istog dana sam se dogovorio i kupio zemlju u Culjkoviću. Nije bilo planirano, ali očigledno da ništa u životu ne može da se planira. Na kraju sam se vratio svojim pravim korenima i sada sam Mačvan iz Mačve.

Foto: "Glas Podrinja"

Znači da se niste pokajali zbog te odluke?
-Ja sam presrećan. Srce mi je puno. Živeo sam u mnogim velikim gradovima i gradovi su me umorili. Prija mi moje selo i moji voćnjaci, kao i Šabac. Trenutno mi je ovo idealan spoj privatnog i poslovnog života. Bio sam u Istanbulu, koji ima 17 miliona stanovnika, ili u Tokiju, koji ima 20 miliona, Minhenu, Milanu, Telavivu, Beogradu, što su sve velike metropole, ali ovo me sada ispunjava i ovde se osećam savršeno.

Da li žalite za nečim u karijeru, npr. za šansom da odete u Sjedinjene Američke Države?
-Ne žalim. Dosta rano i, možda, naprasno, sam završio karijeru sa 30 godina. Tada sam podvlačio crtu šta je to što sam mogao više da uradim, ili što nisam uradio. Uvek to čovek preispituje sebe. Međutim, ja sam stvarno miran i spokojan otišao u sportsku penziju. Jako rano sam ušao u profesionalne vode, sa 16 godina i medijska pažnja i fama oko mene su počele jako rano da se stvaraju.

Bio sam najbolji igrač Evrope i sveta u mlađim kategorijama. Sve to čoveka kasnije umara i stvara mu breme i očekivanja postaju mnogo velika. Kada su očekivanja velika počinjete da se takmičite sami sa sobom, ali negde čovek mora da podvuče crtu i bude zadovoljan onim što je uradio i da to bude ono što ga ispunjava. Ja sam izuzetno srećan..

Podsticaj amaterskom sportu
-Sport se podelio na vrhunski profesionalni sport i na amaterizam. Nema ništa između. Ono što mi treba da podstaknemo u Šapcu, pored profesionalnog sporta, je amaterski sport i takmičenja. Podstaći ljude da imaju osećaj pripadnosti, da znaju da će imati neka takmičenja. Veliki je broj amatera i tu sferu sporta treba više razviti.

Mislim da je kruna moje karijere to što sam bio kapiten reprezentacije Srbije, što imam olimpijsko srebro, dva evropska srebra i mnoge druge medalje osvojene sa reprezentacijom. Smatram da se nakon profesionalnog bavljenja sportom niko neće sećati mojim trofeja iz klubova. Svi smo ostrašćeni, navijamo za ove ili one, ili klupski sport nismo ni pratili, ali ono što čovek uradi za svoju zemlju to ostaje i po tome me se ljudi najviše sećaju.

Rekli ste da ste naprasno doneli odluku da završite karijeru, a pre toga da ste isto tako i odlučili da kupite imanje. Da li to znači da odluke donosite pre svega srcem?
-Prvi osećaj koji mi se javi u stomaku smatram da je ispravan. Mnogo manje se kajem kod grešaka koje napravim na „prvu loptu“ nego kod onih koje važem duže. Odluka o kupovini zemljišta je doneta dok sam razmišljao da li ću da ostanem u košarci, ili ću se baviti nečim potpuno drugačijim. Ja sam počeo da treniram košarku sa pet godina i prva rečenica tada mi je bila da ću stvarno biti košarkaš.

Ceo svoj život sam dao košarci i došlo je do psiho-fizičkog zasićenja i posle završetka karijere košarku nisam ni gledao jedno godinu i po dana. Dao sam košarci mnogo i meni je košarka dala mnogo. To je ljubav koja će trajati ceo život, ali morao sam i zbog sebe i zbog svog daljeg ličnog razvitka da probam i nešto drugo kako bih video šta još mogu.

Foto: "Glas Podrinja"

Odakle politika? Koji su bili motivi za početak bavljenja njom?
-Tek je to došlo neplanski. Politiku Srpske napredne stranke i predsednika Aleksandra Vučića podržavam od kada sam završio karijeru. Pred ove izbore smo se dogovorili da stanem na listu „Šabac ne sme da stane“. Nakon izbora smo obavili neke razgovore i verujem da mogu da pomognem. Ceo život radim sa ljudima i mislim da neću biti loš u ovome. Iziskuje mnogo rada, truda i strpljenja, ali to je ono što imam sa 34 godine.

Čime je najteže se baviti, košarkom, poljoprivredom ili politikom?
-Sve ih vezuje jedna stvar, a to je ogroman rad i posvećenost. Ni u jednoj od te tri delatnosti ne postoji radno vreme. Uvek sam dostupan, jer imam odgovornost prema ljudima. Što se tiče košarke ni tu nije postojalo radno vreme, ali je drugačiji vid obaveza, s tim što je u sportu mnogo veći pritisak nego u politici i poljoprivredi. Sport je konstantno dokazivanje, pomeranje granica i takmičenje samog sa sobom. Sve to ljudi zapostavljaju i gledaju samo finalni proizvod, a to je utakmica, trka ili takmičenje koje dolazi tek na kraju. Ljudi ne znaju za sve ono što je na početku i u sredini, a to su odricanja, treninzi, sastanci, pripreme, neodlasci na eksukrzije, u izlaske u grad...

Na koji način želite konkretno Šapcu da pomognete? Šta ovde nedostaje i može da se unapredi?
-Šabac je grad koji ima veliku perspektivu, pre svega zbog toga što je geografski na dobrom položaju. Auto-put je kapitalan i tek ćemo to da vidimo. EU je na sat i petnaest minuta vožnje, Republika Srpska će biti na petanestak minuta od Šapca, industrijski će grad da se razvije. Sam grad mora da se unapredi i u tom pravcu možemo da napredujemo u narednom periodu. Šabac ima potencijal. Moramo da se okrenemo mladima, treba im dati šansu. Treba biti hrabar i pustiti mlade da odlučuju. Sigurno da će da greše, ali ko je sprema da podnese grešku, da pusti mladog čoveka da pogreši i da nauči dobiće vrhunski kadar koji će kasnije moći da upravlja.

Živeli ste u različitim delovima sveta. Koliko ta iskustva mogu da pomognu i da se iskoriste u politici?
-To je rad sa ljudima. Može dosta toga da se preslika. Širina koja je neophodna za objektivno viđene stvari. Ne možemo u svemu da budemo pristrasni i pričamo da smo najbolji, ako to nije istina. Treba realno sagledati stvari, saslušati ljude. Svi mi utičemo na rad grada. Svako od nas ravnopravno donosi po jedna glas. Smatram da je krucijalno to da se slušaju ljudi i da će to uticati na napredak grada.