DRAGOSLAV I SLAVICA MIĆIĆ: 70 GODINA OD PRVOG SUSRETA
Bez ljubavi nema života
Prvi put su se sreli još u Pačjoj školi. Drugi put, kao đaci generacije, na prvom takmičenju srednjoškolaca u Domu JNA, a treći susret, nekoliko meseci kasnije, bio je sudbonosan. Posle zime „duhe i hladne“, stiglo je njihovo proleće
Dragoslav (Dragan) i Slavica Mićić poznaju se od Pačje škole, ‘54 godine. Okruglo, sedamdeset godina. Doduše, Dragan nije išao u pomenutu školu, ali jeste njegov brat Aca, drugar Dragan i njegov brat Petar. I, naravno, Slavica, koju bi video svaki put kada je dolazio sa majkom po brata. Ne možemo govoriti o ljubavi na prvi pogled, bili su deca, ali ljudi se, kaže Dragan, odmah prepoznaju.
- Mi smo se prepoznali, najpre u prijateljstvu. Drugarstvo od najranijih dana jedna je vrsta škole u kojoj se uči poverenje i samopouzdanje, znajući da postoji neko na koga možeš da se osloniš. U takvoj atmosferi smo rasli. Naši roditelji su se poznavali i uvažavali. Šabac je bio manji, kaže Dragan započinjući priču o prijateljstvu kao jednoj od posebnih ljubavi, „nezaboravnih, za ceo život“.
pačja škola 1954., Foto: Privatna arhiva
Dragan priča, Slavica poslužuje. Na stolu domaće kiflice na dve tacne. Na jednoj hrskavije i žuće, kakve ona voli, a na drugoj mekše i belje, onakve kakve voli on. Uvek je tako.
-Naše bosonogo drugarstvo, bilo je tako da smo sve delili, čak i jedni drugima davali griz hleba i masti, posuto šećerom, ili alevom paprikom. Kad ti neko da griz, tvoj je drug zauvek, što je danas deci skoro nezamislivo, možda i smešno. Mladež provodi vreme ispred kompjutera i telefona. U istom okruženju „palacaju“ preko mobilnih, šalju poruke i smajlove, jer im nedostaju prave reči.
Zaboravili su ih, ako su ih i imali, ušle su tuđice na velika vrata. Mi smo igrali klikere, trule kobile, žmurke, vije, na jednom biciklu svi smo učili da vozimo. Pravili smo i puškice od zove, pucaljke, od kukuruzovine tamburice, a od blata topovnjače.
Na Trkajištu 1968., Foto: Privatna arhiva
Drugi susret i treća sreća Posle Pačje, Slavica je otišla u „Lazinu“, a Dragan u „Vukovu“ pa u „Natinu“ školu kao jedan od prvih đaka. Ponovo su se sreli kao srednjoškolci. Kao đaci generacije, na prvom takmičenju učenika srednjih škola, u Domu JNA, ona je bila predstavnik Medicinske, a on Ekonomske škole.
- Takmičili smo se u znanju, ja iz poznavanja društvenog uređenja SFRJ, a ona iz književnosti Laze Lazarevića. Tu smo se, na bini, pred prepunom salom videli i meni je odmah „zapala za oko“. Prišao sam joj i rekao: „Tvojoj ekipi želim da izgubi, a tebi da pobediš“.
Naše bosonogo drugarstvo, bilo je tako da smo sve delili, čak i jedni drugima davali griz hleba i masti, posuto šećerom, ili alevom paprikom. Kad ti neko da griz, tvoj je drug zauvek, što je danas deci skoro nezamislivo, možda i smešno
Ovde se uključuje Slavica i kaže da je ona tom prilikom vodila i konferansu, osećala se kao domaćica i kad je primetila da mu je spala oznaka sa košulje, prišla je i zakačila.
- Nije mi tog juna zapao za oko, ali jeste posle nekoliko meseci, 22. decembra, kada je načelnik Doma vojske organizovao prijem srednjoškolske omladine. Recitovala sam pesmu Izeta Sarajlića „Mala velika moja“. Na poslednjem stihu „Mala, velika moja, večeras ćemo za njih voleti“, susreli su nam se pogledi.
Onda joj je Dragan prišao i pitao je za ples.
- Nisam znao da plešem, ali to nije bilo važno. Plesali smo i više je nisam puštao. To je bio naš treći susret, ‘65 godine.
Proleće i bicikl Posle toga, bila je zima „duga i hladna“, roditelji im nisu dozvoljavali večernje izlaske. Kada je stiglo proleće ‘66, kao da se čitava vasiona udružila da ih sastavi. Oboje su imali bicikl i uvek bi se sretali na istom potezu: Ona sa Trkališta, on iz kraja kod Velikog parka (gde danas žive) kada pođu na Stari grad. Malo su se vozali, malo pričali i tako je krenulo... Tek su kasnije išli na korzo i u poslastičarnicu u glavnoj ulici, kod „čika Jusufa koji je pravio dobre baklave“. Tada nije bilo kafića. Redovno su odlazili na Savu.
- Sava je bila naše more.
Onda je život ponovo promenio tok. On je otišao na služenje vojnog roka, u Sombor, gde je ostao godinu i po dana. Ona se, tik pre toga, zaposlila kao laborant u Smederevu. U međuvremenu su razmenili oko hiljadu pisama, od kojih su sto pedeset kasnije objavili u knjizi Vojnička pisma, dnevnik uspomena. Jednom, kada je Slavica dolazila da poseti svog vojnika, cela četa ju je dočekala. Pričalo se njihovoj ljubavi.
Kod šabačke agencije 1969., Foto: Privatna arhiva
Venčali su se vrlo brzo kada se vratio iz vojske, 5 oktobra 1969. godine. A tada je ceo kolektiv iz Smedereva došao na svadbu u Šabac.
- Bili smo mladi, imali smo 21 godinu. Nijednog momenta se nisam pokajao. I Slavici sam rekao da mogu da budem zadovoljan i ponosan na ono što sam uradio u životu. Jedino više ne bih mogao istovremeno vanredno da studiram i radim. Jedno vreme sam bio savezni fudbalski sudija i dopisnik Privrednog pregleda, radio za Glas Podrinja i Radio Šabac, bio u prvoj TV ekipi dopisništva RTS-a sa Draganom, Amidžom i Zukom. Ipak, mislim da je najveći teret podnela Slavica.
Foto: Privatna arhiva
Ona je odlučila da napusti posao i posveti se suprugu i deci, sinovima Branku i Milošu, kući, od koje je napravila dom, mirnu luku u koju je njen suprug jedva čekao da se vrati posle napornog i stresnog dana na poslu.
- Najpre sam radio u „Zorki“ kao ekonomista, a kasnije sam završio i Prirodno-matematički fakultet. Pošto sam radio kao referent za prodaju cinka, kadmijuma i legura, što je bilo traženo, povremeno sam pisao u fabričkom listu i, u jednom trenutku, prešao u redakciju. Kad nekome hobi postane profesija, to je divno, kaže Mićić koji je u istoriji šabačkog novinarstva najdalje stigao. Od fabričkog novinara do Tanjuga. U Beogradu je radio trideset godina. Prve četiri je putovao, a kada je rešio stambeno pitanje, preselio se u prestonicu sa porodicom.
- U provincijama ima takvih novinara da mnogima u Beogradu ne bi bilo mesta, govorio sam svojim kolegama, kaže Dragan, a Slavica ga dopunjuje - U malim sredinama ljudi rastu.
Alhemija Na pitanje da li su i kako su znali da će to među njima biti jednom za ceo život, kaže da to nije lako objasniti.
- Mogu samo da ponovim ono što sam već rekao, da se ljudi prepoznaju, osete, vremenom poistovete. Sebe prepoznaju u drugom. Lepo kažu da je srećan čovek koji u ženinim očima vidi sebe. I obrnuto. To je to.
Slavica nalazi pravu reč: alhemija.
Rasli su zajedno, formirali se, prošli mnogo toga, „sva dobra i zla“... On je svirao gitaru, ona je pevala... I umela da čeka.
Na pitanje šta bi poručili čitaocima našeg lista, Dragan kaže: - Bez ljubavi nema života. A šta je ljubav? Nije samo kada je lepo, nego i kad se naljutiš na osobu, a ona ti je i dalje draga. Da život bude bez računice. Brak iz interesa je brak pred stečajem. Mora da se voli punim srcem i da se pripada.
Slavica je to rekla, stihom „Vazduh pun slobode čoveku treba“.
- To je bio moto mog tate: „Kćeri, moraš ga pustiti da diše punim plućima“. Bio je pametan čovek, poslušala sam ga. Dragan i ja smo dve suprotnosti, a suprotnosti su fantastične kada nađu tačku dodira.
U braku su dobili dva sina, starijeg Branka koji im je darovao unuku Anju i mlađeg Miloša koji ima kćer Taru i sina Viktora. Nove radosti.
U međuvremenu, Slavica je svoj dar i ljubav prema pisanoj reči koju neguje od đačkog doba, pretočila u tri knjige: Priče sasvim obične (1999), roman Grlica (2002) i zbirku pesama Ispod duge (2016). Posvetu potpisuje kao Slavica Dragana Mićić.
pačja škola 1954., Foto: Privatna arhiva
Na Trkajištu 1968., Foto: Privatna arhiva
Kod šabačke agencije 1969., Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
