Kuda to vodi?

Slika 1 – dok sudijski par odlazi u svlačionicu deca pionirskog uzrasta ironično aplaudiraju, u vazduhu je i jedan, dečji, srednji prst; Slika 2 – jedno dete odlučuje da neće pružiti ruku protivniku, iako je trener to rekao. Na tribinama su roditelji, rodbina koji ne reaguju, ostaju nemi, deo indirektno podržava. Slika 3 – čitav meč, uvrede ka sudijama, delegatu i pravljenje tenzije. Slika 4 – dodela pehara. Povik s tribine, od starijih: „Mene bi bilo sramota da primim pehar“, a pehar prima dete, kapiten. Informacija 1: pionirski uzrast napada verbalno sudije ispred svlačionice na poluvremenu; Informacija 2: Incidentne situacijama nakon meča...

Slike su viđene na konkretnoj utakmici, ali realno varijacije iste suštine su prisutne na mnogim duelima mlađih kategorija i onda pitanje i strah. Deca takav odnos i reči čuju, učeći po modelu. Kuda to ide? Sport mora da bude samo igre za njih. Druge dresove nose drugarice ili drugari, ne omraženi protivnici, deca treba da se vole, a ne mrze. Sudije i službena lica su stariji koje deca moraju poštovati, jer su stariji. Poraz i pobeda se dešavaju u sportu, nije kraj sveta, niti su za poraze krive sudije, na terenu ili uvek neko drugi, u životu. Kada vidite suzu, možda dete plače zbog promašaja, ali pre od straha da je nekoga bliskog, a besnog izneverilo. Sport je zdravlje i radost, strah je da će neko ko ga tako doživljava odustati, jer može biti u manjini i onda je sve ovo previše.

Apel arbitrima da zaustave meč u mlađim kategorijama, jer je i utakmica mesto vaspitanja, ne mesto pražnjenja frustracija, apel nadređenima da ih podrže u tome i apel roditeljima da brinući o deci, nauče ih da bar detinjstvo može biti lepo...