Куда то води?

Слика 1 – док судијски пар одлази у свлачионицу деца пионирског узраста иронично аплаудирају, у ваздуху је и један, дечји, средњи прст; Слика 2 – једно дете одлучује да неће пружити руку противнику, иако је тренер то рекао. На трибинама су родитељи, родбина који не реагују, остају неми, део индиректно подржава. Слика 3 – читав меч, увреде ка судијама, делегату и прављење тензије. Слика 4 – додела пехара. Повик с трибине, од старијих: „Мене би било срамота да примим пехар“, а пехар прима дете, капитен. Информација 1: пионирски узраст напада вербално судије испред свлачионице на полувремену; Информација 2: Инцидентне ситуацијама након меча...

Слике су виђене на конкретној утакмици, али реално варијације исте суштине су присутне на многим дуелима млађих категорија и онда питање и страх. Деца такав однос и речи чују, учећи по моделу. Куда то иде? Спорт мора да буде само игре за њих. Друге дресове носе другарице или другари, не омражени противници, деца треба да се воле, а не мрзе. Судије и службена лица су старији које деца морају поштовати, јер су старији. Пораз и победа се дешавају у спорту, није крај света, нити су за поразе криве судије, на терену или увек неко други, у животу. Када видите сузу, можда дете плаче због промашаја, али пре од страха да је некога блиског, а бесног изневерило. Спорт је здравље и радост, страх је да ће неко ко га тако доживљава одустати, јер може бити у мањини и онда је све ово превише.

Апел арбитрима да зауставе меч у млађим категоријама, јер је и утакмица место васпитања, не место пражњења фрустрација, апел надређенима да их подрже у томе и апел родитељима да бринући о деци, науче их да бар детињство може бити лепо...