23. maj 2024.23. maj 2024.

Foto: "Glas Podrinja"

Dragan Vasiljević Durunga – bokser i bokserski trener

Najlepše šabačke godine

Adrenalin borbe pretočen u ljubav privukao momka talentovanog za sve sportove upravo boksu. U Šapcu najlepše godine života. Jedini strah od poraza na domaćem ringu. Moglo je više i bolje, ali nema žala. Hrabrost je suprotnost agresiji

Iako je u Šapcu proveo nepunu deceniju u sećanjima Šapčana i u ličnim uspomenama te godine vrede višestruko. Ko je voleo boks osamdesetih nije samo znao ime, već i šta može da očekuje od njega.
Nosio je uspešno pritisak najviših očekivanja želeći ne da sebe podigne najviše, već da ne razočara one koji ga bodre. Postigao je mnogo, mogao i daleko više, ali bi u poteri za tim narušio ljubav prema veštini koja je bila jedini pokretački motiv u ringu. Dragan Vasiljević Durunga, bio je višestruki šampion Jugoslavije, juniorski prvak Balkana, treći junior i senior Evrope, prvak Francuske. Rodom je Lozničanin, ali ga u Šapcu i danas svi prisvajaju.

Igrao je u mladosti rukomet, dao je pet golova drugom timu Metaloplastike u pripremnom meču, bio je dobar košarkaš, fudbaler, osvajao lokalne turnire u stonom tenisu, uspešno plivao, ali boks je imao ono nešto.

-Adrenalin direktne borbe dva čoveka, dve ličnosti i mene je to privlačilo. Borba snagom, umom, psihološki i fizički izazov. Boksovao sam strpljivo, čekao rivalov udarac, znam kuda će krenuti i ja ću odreagovati. Imao sam i mnogo sreće, sreća proistekla iz genetskog koda roditelja, đedova – govori nam Durunga dok započinjemo priču.

Hrabrost strpljenja
Strpljenje kao bit hrabrosti bilo je najjača karakterisitka Durunge u ringu. Dobrog boksera nema bez hrabrosti, ali je ta odvažnost suprotnost agresiji i napadu.

-Hrabrost je trpljenje. Kada priđeš kapiji gde su dva rotfajlera, spustiš glavu I pokriješ peškirom. Na kapiju će naskakati plašljiv, a hrabar pas neće reagovati, sve dok ti prvi ne napadneš. Trpnja dolazi od genetskog koda i vertikale. Vertikala je ono što ne vidimo i što dolazi od podnebesja, što se otvara tokom liturgije. Potrebne su i srećne okolnosit. Ukoliko je neko hrabar bez srećnih okolnosti, on nije hrabar, nego lud. Genetski kod puta dobrota predaka daje srećne okolnosti kroz koje prolaziš I dobijaš samopouzdanje. Liturgijsko pojanje otvara vertikalu koja to dodatno jača. To ne može nauka da objasni. Karakter jača tako što se prizivaju okolnosti kroz koje jačaš samopouzdanje, ali je potrebna sreća koja proizilazi iz genetike i zasluge. Nekome je dato da uradi nešto, jer će biti bolji čovek, a nekome nije dato, jer će biti bolji čovek ukoliko to ne učini, sve je to jedna sinhronizacija.

Boks je za mene ljubav u kojoj ima odricanja, lepih i teških trenutaka, ali pre svega emocija kojoj nisam dao da izbledi. Nisam dozvolio da sport koji toliko volim postane opterećenje

Šabačke godine
Sećanja kada dođu, obično je to zov iz Šapca osamdesetih godina. Najzaslužniji za Vasiljevićev dolazak u Mačvu bio je Slavko Sinđelić. Doveo je u crveno-crni tabor onda talentovanog juniora pomažući mu, ispostavilo se kasnije, da napravi prvi korak u najlepšem razdoblju života.

-U Šapcu sam živeo punim plućima. Najlepši period mog života. Od prvog dana sam se osetio kao da sam ceo život tu. Druželjubiv sam čovek, upoznao sam mnogo ljudi s kojima sam drugovao. Bilo je vremena i za boks i za druženje, izlaske, kafane. Do ponoći jedne, a od ponoći u Mali do jutra. Uživate u svemu, nema štednje, potroši se više nego što treba, ali ni to nije bio problem. Nekada častite sve, drugi put časte vas. Ima gde i da se na crtu prezalogaji, nema duga, podozrenja, sve se izravna i idemo dalje.

Aktivnost za um i telo
Neće i ne može svako biti sportista, ističe Durunga, to je selekcija, ali nema razloga da se bilo ko ne bavi fizičkom aktivnošću koja sprema um i telo za život.
-Sport je važan za fizički razvoj i zdravlje. Veliki sam zagovornik ideje koju nisam uspeo da sprovedem, a to je čas za sve đake. Kružni trening da svaka grupa mišića odradi svoj deo u adekvatnom roku. Važno da se deca razvijaju pravilno. Sport je već selekcija, ali posle takvih treninga svako dete je spremno za život. Razvija se pravilno, od zdravog deteta nastaje zdrav čovek, sposoban za duži radni vek, za bolji učinak u svemu što čini. Pokušavao sam bezuspešno u Loznici, u Srbiji sam nejak da zainteresujem nadležne.

Zbog tih godina Vasiljeviću su danas svi Šapčani, znani i neznani, dragi kao da je s njima delio te dane mladosti.

-Ne znam da li sam se bilo kada posvađao sa nekim iz Šapca, šta sam imao ja imali su i oni i obrnuto. Nikada nisam brinuo. Šabac je pružio život bez zareza i najlepše uspomene koje me i danas ispunjavaju. Slavko, Jova, Diša, Purca, Burac, Rokica, Cvrka, Rojman, Gaja, rukometaši, fudbaleri, bokseri, ma svi, kada bi nabrajao moglo bi da traje satima i opet da nekog zaboravim, svi koji su ulepšali šabački život u srcu su zauvek.

Pamti pobede, zaslužene i neizaslužene poraze, mečeve protiv Fetakovića, Puzovića, ali nikada nije strepeo od rivala. Jedini strah je bio da ne izgubi ligaški meč pred domaćom publikom. U Loznici dok je boksovao za njih, u Zorki dok je predstavljao Mačvu. Uspeo je, mada je loše slutilo u poslednjem duelu.

-Sava Novakov je iskoristio moju neopreznost, dok sam ga sustizao po ringu, pogodi me u bradu i ja sednem na ring. U dvorani tajac. Iskoristim da završim rundu i na početku druge krenem drugačije. Publika kao lavovi, čini mi se da bi ga oni pojeli, ne ja, šalju energiju nakupljenu tokom ćutanja, Ponese me i vrlo brzo sam završio meč, cela dvorana navija punom snagom. Živeo sam za te trenutke.

Svakog protivnika sam želeo da pobedim, ali nijednog nisam hteo da povredim

Nesuđeni olimpijac
Višestruki šampion Jugoslavije, prvak Francuske, nepobedivi član Mačve, treći bokser Evrope mogao je i pod olimpijsku zastavu. Šta beše do njega, Durunga je učinio. Nije bilo dovoljno.

-Pred Igre u Moskvi boksovao sam protiv izabranog reprezentativca. U dva meča ga pobedim, jednom u tri runde, drugi put nokautom, Mate Parlov je smatrao da ja treba da putujem, no ipak su se odlučili za drugog, ali nije mi žao. Nisam nikada trčao nigde, tako je kako je, ne lamentiram nad bilo čim - veli
Dragan koga među konopcima nisu držali veliki snovi već čista ljubav.

-Boksovao sam zato što sam voleo i kada je nestao taj adrenalin odlučio sam da završim karijeru. Zarađivao sam od boksa, ali mi to nikada nije bio prioritetni razlog, već to zadovoljstvo borbe. Nekoliko puta sam razmišljao o profesionalnoj karijeri, svemu što moće doneti i odneti, shvatio da nije to za mene što mislim i danas. Boks je za mene ljubav u kojoj ima odricanja, lepih i teških trenutaka, ali pre svega emocija kojoj nisam dao da izbledi. Nisam dozvolio da sport koji toliko volim postane opterećenje.

Ukoliko je neko hrabar bez srećnih okolnosti, on nije hrabar, nego lud

Boks (ni)je život
Boks može biti metafora svakodnevne borbe, ali nema nezgodnijeg protivnika od života. Niko surovije, ni bolnije ne šalje u nokdaun, bez rukavice i pesnice. Vaše je da ustanete ili…

-Uđete u ring i pretrpite poraz, osetite nemoć, onda napredujete pa vi ubedljivo pobedite. Sećanje na Vašu nemoć čini da razumete nemoć protivnika. Teško je skidati kilograme, trenirati naporno, a onda umesto palačinaka na trpezi smete da popijete pola čaše vode. Jako je teško, ali šta je to naspram mnogih životnih trenutka. Da li je teže leći gladan ili patiti kada vas ostavi devojka, pa ne možete celu noć da spavate, nemoćni da nešto promenite, iz kože bi da iskočite. San konačno dođe, a vi je sanjate i onda se probudite.

Na koncu svega, život je Vasiljeviću obeležio sport, ne bez razloga nazvan plemenita veština.

-Svakog protivnika sam želeo da pobedim, ali nijednog nisam hteo da povredim. Nijednom bokseru nije drago kada protivniku treba medicinska pomoć za oporavak. U boksu dominira razum, u novim borilačkim veštinama je glavni instinkt opstanka. Svi protiv kojih sam boskovao danas su mi dragi prijatelji. Viđamo se, družimo, nema zle krvi, niti zamerki, kao da smo sve što smo imali izbaciti, uradili u ringu. Nema pitanja da li možemo da pomognemo jedan drugom, već samo kako.

Selektor kada je najteže
Kada je rukavice odložio za večnost, pokrenuo je klub „Rokica“ nazvan po njegovom treneru i našem velikanu Iliji Lukiću Rokici. Hteo je da u mladima pronađe ljubav kakvu je on imao prema sportu i približi im rad u skladu sa principima u koje je verovao. U teškom trenutku po srpsk boks prihvatio je da bude selektor i kroz nekoliko godina dao pečat borcima koji su onda osvajali medalje u mlađim kategorijama, potvrdivši se nadavno i na Evropskom seniorskom prvenstvu.

Boksovao sam zato što sam voleo i kada je nestao taj adrenalin odlučio sam da završim karijeru

-Bila je teška situacija, postojao je problem i kvantiteta i kvaliteta. Imao sam zadatak da oformim ovu selekciju koja sada osvaja medalje. Rezultati pokazuju da smo radili dobro. Kada se insistiralo da deca imaju mečeve bez veće pripreme bio sam protiv toga, smatrao sam da nije dobro nespremne ih slati na spremne rivale. Zato smo se rastali – pojašnjava za kraj Vasiljević.

D. B.

Info

Berza

Najlepše šabačke godine

Ljudi

Остале вести

Najnoviji broj