23. maj 2024.23. maj 2024.
Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Katarina Janković Popović, urednica Lazine kuće za pisce

Umetnost gradi mostove razumevanja

Nagradni fond za književnu nagradu „Laza K. Lazarević“ ove godine je udvostručen i iznosi 150 hiljada dinara. To i produkciona ulaganja u vizuelni identitet, kao i transformacija oblika umetničkog izražavanja, doprineće uvećanju njenog društvenog i književnog kapitala
Drugi tematski, petogodišnji ciklus Rezidencijalnog književnog programa Lazina kuća za pisce počinje ove godine. Književna nagrada „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku deo je tog programa, a nastala je devedesetih godina kao podsticaj za književno autorstvo kroz literarni konkurs. Nagrada je platforma za mlade pisce koji izlaze na književnu kulturnu scenu i grade svoje ime u književnom svetu i svojevrstan je dijalog pisaca uz podršku lokalne zajednice.

Poslednjih godina koncept je transformisan upravo tim umrežavanjem književne nagrade i rezidencijalnog programa, čime joj je dodata vrednost. Posebno značajan momenat je preokret programa sa nacionalnog na regionalni nivo, kao i dvostruko uvećanje nagradnog fonda ovogodišnjom dodelom sredstava Ministarstva kulture RS, pa ona sada iznosi 150 hiljada dinara.

-Poželeli smo da se poigramo sa tim konceptom i vidimo kako da se klasična nagrada, program koji se tradicionalno od devedesetih godina organizuje na jedan isti način, razvija dalje. Postavili smo primer dobre prakse kako smo za pet godina podigli i raširili taj koncept gde imamo boravak pisaca iz regiona u lokalnoj zajednici, upoznaju se i povezuju sa drugim umetnicima, pojedincima, relevantnim institucijama, nevladinim organizacijama, privatnicima i stvaraju u njoj. Nakon boravka u Šapcu u Lazinoj kući za pisce, svaki od pozvanih pisaca ostavlja jednu priču- objašnjava urednica Lazine kuće za pisce i glavna i odgovorna urednica programa u Kulturnom centru Šabac Katarina Janković Popović.

Književni konkurs u toku
U toku je književni konkurs za najbolju neobjavljenu savremenu priču „Laza K. Lazarević“. Zainteresovani detalje mogu da pogledaju na sajtu Kulturnog centra i svoje rukopise predaju lično ili poštom do kraja maja. Žiri ove godine čine predsednik u mandatu od pet godina profesor i pisac Mihajlo Pantić, gost rezidens i Katarina Janković Popović kao urednica Lazine kuće za pisce. U zbirci objavljenih pripovedaka nalazi se deset priča- pet sa Rezidencijalnog programa i pet nagrađenih. Gosti koji se očekuju u okviru Rezidencijalnog programa su: Lamija Begagić, Anja Maksić Japundžić, Marko Tomaš, Ildiko Lovaš, Enes Halilović, Stevo Grabovac.


Iz želje da publici približite produkcione aktivnosti, a usled nemogućnosti da se u periodu korone programi održavaju na uobičajen način, nastali su eksperimentalni filmovi po motivima nagrađenih pripovedaka.
Nismo mogli da organizujemo program u javnoj sferi i preselili smo se na virtuelni, digitalni plan i na taj način komuniciramo sa publikom koju čine ljubitelji književnosti, ali i stvaraoci. Počeli smo da snimamo kratke eksperimentalne filmove po motivima nagrađenih pripovedaka i dobili jednu sasvim novu umetničku formu koja sada može da živi svoj odvojivi, nezavisni život. Film „Uspomena iz Sokobanje“ po motivima istoimene priče pojavio se na festivalima i dobio 11 internacionalnih nagrada, najviše u ovom opusu priča nastalih na rezidencijalnom programu nagrađenih pripovedaka, a do sada smo snimili ukupno sedam. Transformacija iz verbalnog u vizuelni kod pruža mogućnosti za dalje transformacije u drugi umetnički oblik kako bi se širilo ime Laze Lazarevića i dajemo na težini i značaju samom programu, što je cilj od početka.

Nama je od prvorazrednog značaja samo jedno, da izgradimo nekakve mostove i u patnji i u tugi da priznamo šta smo radili ili nismo radili, da to kažemo, na kraju krajeva i da sagradimo neke mostove i prijateljstva, razumevanja, sloge, trgovine i umetnosti, pa umetnost može da gradi te mostove, to znamo kroz istoriju, na kraju krajeva, onda je to naš pokušaj i o tome hoćemo da govorimo sledećih pet godina


Rezidencijalni program pokazao se kao produktivno tlo za pisce.
Rezidencijalni programi su popularni u svetu, a to zapravo znači mobilnost umetnika. Mogu da osete kontekst, ambijent, jezik, kulturno, lokalno nasleđe, inspirisani time crpe ideje koje će iz svog konteksta ugraditi u to i dobiti neko delo drugačijeg značaja. Želeli smo da to budu pisci iz regiona, sa idejom da se treba povezati i ponovo integrisati u regiji. Preko književnosti, pisane reči i umetnosti, podeliti iskustva koja su ista, a opet drugačija u mikrozajednicama, posredstvom zajedničkih tema koje su nam poznate. Imamo pisce iz Srbije, Bosne, Hrvatske, Republike Srpske, Severne Makedonije. Za pet godina izdat je zbornik, publikacija nagrađenih zbirki, a tematizovali smo ga kao balkanski patrijarhat. Svi nagrađeni od 2019. do 2023. su u toj ili u sledećoj godini objavili roman, neki su bili u užem izboru za Ninovu nagradu.

Ove godine bavićete se temama rata i mira, podstaknuti ratnim žarištima u svetu.
Hteli smo da malo preispitamo kako se tretira društveno - istorijski narativ u periodu devedesetih godina, pa i danas, pošto stalno imamo neki produžetak, nikako da izađemo iz tih nama poznatih narativa, za njima se lako i brzo poseže i uvek su dobrodošli kada hoćemo da skrenemo pažnju sa nekih bitnijih stvari, baš zato što nikako ne možemo da se dogovorimo oko onoga šta je bilo pre. Drugo, kako tretiramo te velike društvene narative u odnosu na male, mikronarative, kako tretiramo nacionalnu istoriju u odnosu na neku mikroistoriju, ličnu istoriju, jednu običnu ljudsku priču i koje su razlike, šta to za nas znači. Jer, imamo nacionalne istorije, ali imamo i lične istorije i to je, na kraju krajeva, i odnos prema kulturi sećanja celokupnog naroda, ali i jedne porodice, na primer. Ona bi sigurno bila različita ako bismo to posmatrali na takav način. Takođe nas zanima neki širi istorijski narativ u odnosu na mikronarativ ali ako posmatramo nacionalne manjine. Zato dolazi Enes Halilović iz jedne male, mikrosredine, ili Ildiko Lovaš, na primer. Koliko smo uopšte svesni, sposobni i u mogućnosti da prihvatimo drugačije mišljenje i ako to treniramo, na kraju krajeva, ako to slušamo, čujemo, o tome pišemo i na tome budemo radili na radionicama kreativnog pisanja sledećih pet godina, možda ćemo i biti u mogućnosti da saslušamo druge i da pogledamo da ima i drugo mišljenje, da druga bol postoji, druga tuga isto postoji i da to uporedimo i budemo u mogućnosti da shvatimo onog drugog, pa i sebe.

Rezidencijalni programi su popularni u svetu, a to zapravo znači mobilnost umetnika. Mogu da osete kontekst, ambijent, jezik, kulturno, lokalno nasleđe, inspirisani time crpe ideje koje će iz svog konteksta ugraditi u to i dobiti neko delo drugačijeg značaja


Postoji li rizik kad se govori o ovim temama?
Postoji i neki otpor. Zapravo, kada hoćeš da pričaš o tome, ti u stvari dobijaš ćutanje. I mi stalno ćutimo. Ne moramo sad da se izjašnjavamo šta mi mislimo, možemo samo da ispričamo šta je stvarno bilo, što više nekih priča na nekom ličnom, mikroplanu. Stalno imamo taj neki prvorazredni narativ, a to su uvek ove velike priče, veliki nacionalni narativi, u odnosu na taj neki mali i drugorazredni, ali on nama nije drugorazredni ako je nama zapaljena kuća ili ako smo seli na traktor i došli iz Kninske krajine u Srbiju i dan danas nemamo ličnu kartu, on je nama prvorazredni. Ako pokušamo da saslušamo druge i na taj način da postavimo stvari, čija je tuga prvorazredna, pa nema prvorazrednih, u stvari, sve su iste. Nama je od prvorazrednog značaja samo jedno, da izgradimo nekakve mostove i u patnji i u tugi da priznamo šta smo radili ili nismo radili, da to kažemo, na kraju krajeva i da sagradimo neke mostove i prijateljstva, razumevanja, sloge, trgovine i umetnosti, pa umetnost može da gradi te mostove, to znamo kroz istoriju, na kraju krajeva, onda je to naš pokušaj i o tome hoćemo da govorimo sledećih pet godina. Savremena umetnost nas ne uljuljkuje i ne ušuškava, ne želi više da ti da lažnu sliku o tome da je sve dobro i da će sve biti dobro. Nego upravo „imam pet minuta dok svet nije „eksplodirao“ da ti kažem to što imam ili ovo što ću ti reći možda će doprineti da neće „eksplodirati“ svet“. Znači, svugde su „alarmi, crvene linije, sve vri, gori“. Imamo kakofoniju glasova, svako nešto želi da kaže, da se na neki način prikaže, pojavi u nekoj različitosti, ne znaš kome da se okreneš, šta je laž, a šta istina. To je književnost u 21. veku.

Vizuelni identitet koji prati programe je takođe unapređen?
Uložili smo mnogo u dizajnerski deo, svi fanzini su dizajnirani, sama plaketa koja se dodeljuje i ceo vizuelni identitet je ozbiljno shvaćen. Uskoro ćemo u našem novom prodajnom i izložbenom prostoru, u art galeriji, predstaviti i promo materijal vezan za Lazinu nagradu i rezidencijalni program. Pored finansijskog dela, a to opet korespondira jedno sa drugim, nama je cilj da taj književni, društveni kapital same nagrade uvećamo i da kad neko sutra u književnim krugovima kaže da je dobio Lazinu nagradu to bude značajna referenca.
D.D.

Najnoviji broj

11. jul 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa