KOJEKUDE... NjEGOVIM TRAGOM (42)
KARAĐORĐEV RATNI MORAL
Povodom 206. godišnjice Prvog srpskog ustanka i Dana državnosti Srbije (15.02. Sretenje) objavljujemo feljton “Kojekude ... Njegovim tragom“, autora Bogdana Sekendeka. Reč je o tragu Karađorđa kroz istoriju i kroz Podrinje
Karađorđe je, poznato je to, bio veoma strog ali pravičan. Međutim, on je bio poznat i po plemenitom i čovečnom ponašanju prema pobeđenom neprijatelju. Ima više primera za to. Kada su ustanici 1804. pobedili Turke na Rudniku, tvrđavi čuvenog zločinca Smail-age zvanog “Rudnički bik“, zarobljene Turke Karađorđe je ohrabrio puštanjem na slobodu da slobodno trguju kao i pre. Žene i decu pobijenih Turaka nije dao zlostavljati, već je naredio da se isprate za Užice i Čačak, koji su još bili pod turskom vlašću.
Po osvajanju Beograda u decembru 1806. godine Karađorđe je pokazao krajnje čovekoljublje prema predatim Turcima i njihovoj čeljadi. Naredio je da se turskoj sirotinji, koja je lutala gradom svakog dana deli hleb. Mnogim turskim ženama, koje su od bećara bile opljačkane, ukazivao je milost, odredio im dve džamije za stanovanje, postarao se da dobijaju hranu i postavio stražu da ih čuva. Mnoge od njih su brodovima krenule slobodno za Vidin. Međutim, vojvoda Milenko Stojković ih je dočekivao u Poreču, sebi odvojio 60 najlepših bula i stvorio harem. Gospodar Milenko je živeo kao turski aga, protiv kojih se borio. Kakav je to moral?
Kada je Karađorđe ofanzivnom akcijom prodro 1809. u Sandžak i potukao Turke na Sjenici izvedu pred njega 57 turskih žena i devojaka. On im dade da se presvuku u čiste haljine i na častan način ih otpusti i preda Turcima.
U selu Venčanima teško se ogrešio neki Tomaš Tufegdžija. Plašeći se Karađorđeve kazne on pobegne, ali seljaci dovedu pred Vožda njegovog sina. Ovaj Tomaševom sinu nije hteo ništa činiti govoreći: “Sin za dela oca ne odgovara“.
Karađorđe kao komandant
Kada je Karađorđe 1787. godine sa porodicom prebegao u Srem i kad je kao dobrovoljac stupio u Srpski frajkor (dobrovoljačke jedinice u austrijskoj vojsci) kojeg je u Somboru formirao pukovnik Mihailo Mihaljević, po prvi put se susreo sa vojnom obukom. Nepismen, ali prirodno inteligentan, snažan, brz i okretan Karađorđe je brzo učio. U početku mu je sve bilo interesantno. Ali, hroničari su zabeležili i to da je njegova preka hajdučka narav teško podnosila ondašnji vojnički dril i batinanje vojnika. Imao je sreće da mu je komandir čete bio kapetan Radič Petrović, poznati artiljerac i fortifikator. Od njega je Karađorđe naučio upotrebu topova i izgradnju šančeva po svim pravilima ondašnje fortifikacije. U Austro-turskom ratu od 1788. do 1791. godine, koji je kod nas poznat kao Kočina krajina, Karađorđe je stekao i prvo ratno iskustvo. Zna se da je u prvoj godini rata učestvovao u napadu na Šabac. Sa Klenačke strane. Tada je već imao čin stražmešter (narednik). Vuk Karadžić beleži da je Karađorđe posle toga bio uvređen što i pored zadobijenih rana zbog surevnjivosti starešina nije dobio odlikovanje i da se zbog toga odmetnuo od frajkora? U stvari, pravi razlog za napuštanje frajkora bilo je Karađorđevo razočarenje u politiku koju je vodila austrijska carevina u odnosu na oslobođenje Srba od Turaka.
Po osvajanju Beograda u decembru 1806. godine Karađorđe je pokazao krajnje čovekoljublje prema predatim Turcima i njihovoj čeljadi. Naredio je da se turskoj sirotinji, koja je lutala gradom svakog dana deli hleb. Mnogim turskim ženama, koje su od bećara bile opljačkane, ukazivao je milost, odredio im dve džamije za stanovanje, postarao se da dobijaju hranu i postavio stražu da ih čuva. Mnoge od njih su brodovima krenule slobodno za Vidin. Međutim, vojvoda Milenko Stojković ih je dočekivao u Poreču, sebi odvojio 60 najlepših bula i stvorio harem. Gospodar Milenko je živeo kao turski aga, protiv kojih se borio. Kakav je to moral?
Kada je Karađorđe ofanzivnom akcijom prodro 1809. u Sandžak i potukao Turke na Sjenici izvedu pred njega 57 turskih žena i devojaka. On im dade da se presvuku u čiste haljine i na častan način ih otpusti i preda Turcima.
U selu Venčanima teško se ogrešio neki Tomaš Tufegdžija. Plašeći se Karađorđeve kazne on pobegne, ali seljaci dovedu pred Vožda njegovog sina. Ovaj Tomaševom sinu nije hteo ništa činiti govoreći: “Sin za dela oca ne odgovara“.
Karađorđe kao komandant
Kada je Karađorđe 1787. godine sa porodicom prebegao u Srem i kad je kao dobrovoljac stupio u Srpski frajkor (dobrovoljačke jedinice u austrijskoj vojsci) kojeg je u Somboru formirao pukovnik Mihailo Mihaljević, po prvi put se susreo sa vojnom obukom. Nepismen, ali prirodno inteligentan, snažan, brz i okretan Karađorđe je brzo učio. U početku mu je sve bilo interesantno. Ali, hroničari su zabeležili i to da je njegova preka hajdučka narav teško podnosila ondašnji vojnički dril i batinanje vojnika. Imao je sreće da mu je komandir čete bio kapetan Radič Petrović, poznati artiljerac i fortifikator. Od njega je Karađorđe naučio upotrebu topova i izgradnju šančeva po svim pravilima ondašnje fortifikacije. U Austro-turskom ratu od 1788. do 1791. godine, koji je kod nas poznat kao Kočina krajina, Karađorđe je stekao i prvo ratno iskustvo. Zna se da je u prvoj godini rata učestvovao u napadu na Šabac. Sa Klenačke strane. Tada je već imao čin stražmešter (narednik). Vuk Karadžić beleži da je Karađorđe posle toga bio uvređen što i pored zadobijenih rana zbog surevnjivosti starešina nije dobio odlikovanje i da se zbog toga odmetnuo od frajkora? U stvari, pravi razlog za napuštanje frajkora bilo je Karađorđevo razočarenje u politiku koju je vodila austrijska carevina u odnosu na oslobođenje Srba od Turaka.
Najnoviji broj
25. april 2024.
