GraĐanska inicijativa KORAK
RATOVI PROLAZE A BUNKERI OSTAJU
Park se može definisati sa različitih aspekata i na različite načine, ali bi najjednostavnije bilo reći da je park deo grada u kome se nalazi održavano zelenilo. Parkovi imaju svoju estetsku i rekreativnu funkciju. Za obezbeđenje rekreativne funkcije u parkovima se nalaze putevi i staze za kretanje, a za zadovoljenje estetskih svojstava parkovi sadrže stabla različitog, često egzotičnog ili endemskog drveća, razne tipove ukrasnog žbunja i površine i aleje sa cvećem. Ukoliko to uslovi dozvoljavaju, mogu imati i vodene površine, poput malih jezera, bazena ili potoka, a gotovo uvek sadrže dekorativne objekte, skulpture i fontane.
Najmonumentalniji dekorativni objekat u šabačkom Velikom parku je “Bunker“. To mu je oduvek bilo i ime i namena. Izgradili su ga Nemci, za vreme Drugog svetskog rata, kao namenski objekat za potrebe skladištenja eksplozivnih sredstava. Rat se posle nekoliko godina završio, ali je bunker ostao. I tako već 70 godina.
Bunker nema nikakvu istorijsku vrednost, jer za njega nisu vezani nikakvi istorijski događaji. Bunker nema ni vojni značaj, jer ga vojska, posle Drugog svetskog rata, nikada nije koristila u vojne svrhe i nikada nije bio u njenom vlasništvu. Bunker nema čak ni neku arhitektonsku vrednost, jer se radi o najobičnijem armirano-betonskom skladištu, kakvih po Srbiji ima na stotine. Sam objekat, bez vode, struje, kanalizacije i ventilacionog sistema se ne može koristiti ni kao sklonište, a JP „Skloništa Srbije“ ga, u svojoj evidenciji, vodi kao „objekat predložen za rušenje“. U estetskom smislu predstavlja ružnu gomilu betona, tokom svog veka najčešće zaraslu u korov.
Na kraju se postavlja pitanje, može li se bunkeru ipak naći neka namena. Može li se preurediti, a prostor iskoristiti za nešto? Odgovor je „NE“, iz više razloga. Visina objekata, od poda do plafona, iznosi tek nešto preko 2 m, što je nisko za normalan rad i boravak ljudi. U objektu nema nikakvih unutrašnjih instalacija ni sanitarnog čvora, niti do objekta dolaze bilo kakvi infrastrukturni kapaciteti. Ujedno, objekat je izgrađen u depresiji, tako da se ni ne može priključiti na kanalizacionu mrežu u okolnim ulicama. Objekat nema prozore, pa samim tim ni dnevnu svetlost, a time je onemogućena i ventilacija objekta i dotok svežeg vazduha. Otvaranje prozora je gotovo nemoguće jer se, sa jedne strane objekta nalazi dugačak ulazni hodnik, a sa preostale tri dupli armirano-betonski zid. Tokom bar polovine svog postojanja, bunker je korišćen kao nezvanični javni njc, pa je pitanje i da li se u njemu ikad više mogu obezbediti zadovoljavajući sanitarni uslovi.
Tokom 70 godina svog postojanja, bunker je jedino uspešno korišćen u svrhu za koju je namenski i izgrađen. Svi ostali pokušaji, kojih nije bilo malo - da se iskoristi kao magacin, kafić, diskoteka i umetnički atelje - pored najboljih namere i truda korisnika, su uvek, vrlo brzo, propadali. Bunker danas nema nikakvu funkciju, osim što zauzima prostor i ruži izgled parka
Zbog svega navedenog, Građanska inicijativa KORAK će kod gradskih organa pokrenuti inicijativu da se bunker u Velikom gradskom parku sruši, park oslobodi od nepotrebnog betona, a zemljište ispod njega privede svojoj osnovnoj nameni - zelenoj parkovskoj površini.
Najmonumentalniji dekorativni objekat u šabačkom Velikom parku je “Bunker“. To mu je oduvek bilo i ime i namena. Izgradili su ga Nemci, za vreme Drugog svetskog rata, kao namenski objekat za potrebe skladištenja eksplozivnih sredstava. Rat se posle nekoliko godina završio, ali je bunker ostao. I tako već 70 godina.
Bunker nema nikakvu istorijsku vrednost, jer za njega nisu vezani nikakvi istorijski događaji. Bunker nema ni vojni značaj, jer ga vojska, posle Drugog svetskog rata, nikada nije koristila u vojne svrhe i nikada nije bio u njenom vlasništvu. Bunker nema čak ni neku arhitektonsku vrednost, jer se radi o najobičnijem armirano-betonskom skladištu, kakvih po Srbiji ima na stotine. Sam objekat, bez vode, struje, kanalizacije i ventilacionog sistema se ne može koristiti ni kao sklonište, a JP „Skloništa Srbije“ ga, u svojoj evidenciji, vodi kao „objekat predložen za rušenje“. U estetskom smislu predstavlja ružnu gomilu betona, tokom svog veka najčešće zaraslu u korov.
Na kraju se postavlja pitanje, može li se bunkeru ipak naći neka namena. Može li se preurediti, a prostor iskoristiti za nešto? Odgovor je „NE“, iz više razloga. Visina objekata, od poda do plafona, iznosi tek nešto preko 2 m, što je nisko za normalan rad i boravak ljudi. U objektu nema nikakvih unutrašnjih instalacija ni sanitarnog čvora, niti do objekta dolaze bilo kakvi infrastrukturni kapaciteti. Ujedno, objekat je izgrađen u depresiji, tako da se ni ne može priključiti na kanalizacionu mrežu u okolnim ulicama. Objekat nema prozore, pa samim tim ni dnevnu svetlost, a time je onemogućena i ventilacija objekta i dotok svežeg vazduha. Otvaranje prozora je gotovo nemoguće jer se, sa jedne strane objekta nalazi dugačak ulazni hodnik, a sa preostale tri dupli armirano-betonski zid. Tokom bar polovine svog postojanja, bunker je korišćen kao nezvanični javni njc, pa je pitanje i da li se u njemu ikad više mogu obezbediti zadovoljavajući sanitarni uslovi.
Tokom 70 godina svog postojanja, bunker je jedino uspešno korišćen u svrhu za koju je namenski i izgrađen. Svi ostali pokušaji, kojih nije bilo malo - da se iskoristi kao magacin, kafić, diskoteka i umetnički atelje - pored najboljih namere i truda korisnika, su uvek, vrlo brzo, propadali. Bunker danas nema nikakvu funkciju, osim što zauzima prostor i ruži izgled parka
Zbog svega navedenog, Građanska inicijativa KORAK će kod gradskih organa pokrenuti inicijativu da se bunker u Velikom gradskom parku sruši, park oslobodi od nepotrebnog betona, a zemljište ispod njega privede svojoj osnovnoj nameni - zelenoj parkovskoj površini.
Najnoviji broj
25. april 2024.
