IZ ŽIVOTA OBUĆARKE DRAGICE SIMIĆ
NAJSREĆNIJA SA ČEKIĆEM U RUKAMA
Dragica Simić nije samo žena koja radi posao koji najčešće obavljaju muškarci, nego i neko ko se sa životnim izazovima, kojih nije bilo malo, muški borio.
Rođena je 5. maja 1962. godine u Gornjem Dobriću kod Loznice. Prve dve godine Srednje škole je završila u Lozničkoj gimnaziji, u prvoj generaciji usmerenog obrazovanja, a u trećoj je upisala obućarski smer u Školi učenika u privredi u Šapcu.
- Oduvek sam volela kožu. Imala sam dva strica koja su se bavili obućarstvom, a ujak mi još uvek radi kao obućar, iako je u penziji i ima 86 godina. Svaki dan odlazi u radnju, ne može da ostavi čekić, kaže Dragica.
Po završetku Srednje škole, zaposlila se u „Calu“ i vanredno upisala Višu tehničku obućarsku školu u Beogradu. Završila je u roku, ali nikada nije želela da radi kao inženjer, ne voli administraciju.
- Ispunjena sam kad uzmem kožu u ruke da radim, da šijem, najsrećnija sam kad mi je čekić u ruci. Možda je malo neobično, ali je to ono što volim i radim sa ljubavlju. Možda su i geni odigrali svoju ulogu. Za divno čudo, niko od dece oba strica i ujaka nije nastavio sa ovim poslom.
Dragica je u „Calu“ radila petnaest godina, a kad je fabrika zatvorena, zaposlila se u poslastičarnici „Stelina“. S obzirom da su je „kolačili manje privlačili od cipela“, odlučila je da otvori samostalnu obućarsku radnju pre petnaest godina.
- Kad jednom počnete da radite posao koji volite, nikad ne želite da izađete iz njega. To je velika radost. U početku su mušterije bile nepoverljive zato što sam žena, posebno muškarci, a posle su mi baš oni dovodili svoje prijatelje i kolege sa posla. Pored obućarskog, počela sam, na inicijativu mušterija, da se bavim i krojačkim poslom. Korektno ja odradim prepravke, ali najsrećnija sam kad mi dođe cipela u ruke, odmah vidim šta bi trebalo da uradim, da je zalepim ili prošijem, uradim flekicu ili pendžetu...
Ima dvokrako radno vreme sa kratkom pauzom, retko stigne da ode do kuće, ponekad se prošeta da udahne malo vazduha i vraća se na posao. No, nije uvek bilo tako, bilo je mnogo teže. Kada se razvela od supruga pre deset godina, uzela je samo svoje lične stvari i sa troje dece, u 44. godini, krenula ispočetka.
- Nisam imala elementarne stvari, šporet, veš mašinu, frižider, ali sam imala podršku svoje dece i pomoć prijatelja, Dragice i Mila, koji su mi kao rod najrođeniji... Odlučila sam čak i da podignem kredit da kupim kuću. Toliko sam bila uporna, da su mi u matičnoj banci rekli: „Dajemo vam kredit, nadamo se i svi se molimo Bogu da ga otplatite“. Za pet godina sam uspela da ga vratim, nikad ni jedan dan nisam zakasnila sa plaćanjem rate. A pored mog posla, išla sam da čistim kafiće, lekarske ordinacije, kuće... Radnju bih zatvorala u sedam, osam sati uveče, otišla da očistim kafić, ustajala sutra u četiri ujutro, očistila drugi kafić i dolazila da radim. Tih pet godina je bila baš velika borba, ali, uspeli smo da izađemo iz krize.
Niko od troje dece nije nastavio da se bavi obućarskim zanatom. Ćerka Živka radi na brodu u Americi, stariji sin Marko je pokušavao, „ali mu nije išlo od ruke, za to čovek mora da se rodi“, a mlađem sinu Vukoju je išlo, ali nije bio voljan, „nije imao ljubavi prema tom poslu“.
- Nisam htela da utičem na decu da rade nešto što ne vole. Nema uspeha ako čovek radi nešto što ne želi, nikada ne može da ga odradi kako bi trebalo.
Dragica kaže da ne razume ljude koji samo sede kod kuće i kukaju kako su teška vremena, kako nemaju posao, a ne preduzimaju ništa.
- Jesu krizna vremena, ja radim posao u kom uvek neki dinar kapne, u poslednje dve godine to nije ono što je nekad bilo, ali, kapne... Ima mnogo toga što može da se radi, a nijednog posla koji je pošten čovek ne bi trebalo da se stidi. Ako hoćete da radite, naći ćete posao, samo treba zasukati rukave.
Najveći ponos joj je što je decu izvela na pravi put, što im je usadila radne navike i što su postali čestiti ljudi - To ne može da se opiše, to je nešto ogromno, moj najveći uspeh, kaže kroz suze.
Pre tri godine u Dragičin život je ušla još jedna radost, unučica Elena, „divno stvorenje koje joj je podmladilo dušu“.
Nesalomljiv duh ove žene možda ponajbolje opisuje situacija u kojoj se našla kad je otišla u bolnicu zbog rutinske operacije, koja se iskomplikovala. Dobila je sepsu i život joj je visio o koncu. Lekar joj je rekao da „očigledno nije bilo suđeno da ide gore“, a ona kaže - Pobedila je volja, želja za životom, da ostanem i da se borim.
Rođena je 5. maja 1962. godine u Gornjem Dobriću kod Loznice. Prve dve godine Srednje škole je završila u Lozničkoj gimnaziji, u prvoj generaciji usmerenog obrazovanja, a u trećoj je upisala obućarski smer u Školi učenika u privredi u Šapcu.
- Oduvek sam volela kožu. Imala sam dva strica koja su se bavili obućarstvom, a ujak mi još uvek radi kao obućar, iako je u penziji i ima 86 godina. Svaki dan odlazi u radnju, ne može da ostavi čekić, kaže Dragica.
Po završetku Srednje škole, zaposlila se u „Calu“ i vanredno upisala Višu tehničku obućarsku školu u Beogradu. Završila je u roku, ali nikada nije želela da radi kao inženjer, ne voli administraciju.
- Ispunjena sam kad uzmem kožu u ruke da radim, da šijem, najsrećnija sam kad mi je čekić u ruci. Možda je malo neobično, ali je to ono što volim i radim sa ljubavlju. Možda su i geni odigrali svoju ulogu. Za divno čudo, niko od dece oba strica i ujaka nije nastavio sa ovim poslom.
Dragica je u „Calu“ radila petnaest godina, a kad je fabrika zatvorena, zaposlila se u poslastičarnici „Stelina“. S obzirom da su je „kolačili manje privlačili od cipela“, odlučila je da otvori samostalnu obućarsku radnju pre petnaest godina.
- Kad jednom počnete da radite posao koji volite, nikad ne želite da izađete iz njega. To je velika radost. U početku su mušterije bile nepoverljive zato što sam žena, posebno muškarci, a posle su mi baš oni dovodili svoje prijatelje i kolege sa posla. Pored obućarskog, počela sam, na inicijativu mušterija, da se bavim i krojačkim poslom. Korektno ja odradim prepravke, ali najsrećnija sam kad mi dođe cipela u ruke, odmah vidim šta bi trebalo da uradim, da je zalepim ili prošijem, uradim flekicu ili pendžetu...
Ima dvokrako radno vreme sa kratkom pauzom, retko stigne da ode do kuće, ponekad se prošeta da udahne malo vazduha i vraća se na posao. No, nije uvek bilo tako, bilo je mnogo teže. Kada se razvela od supruga pre deset godina, uzela je samo svoje lične stvari i sa troje dece, u 44. godini, krenula ispočetka.
- Nisam imala elementarne stvari, šporet, veš mašinu, frižider, ali sam imala podršku svoje dece i pomoć prijatelja, Dragice i Mila, koji su mi kao rod najrođeniji... Odlučila sam čak i da podignem kredit da kupim kuću. Toliko sam bila uporna, da su mi u matičnoj banci rekli: „Dajemo vam kredit, nadamo se i svi se molimo Bogu da ga otplatite“. Za pet godina sam uspela da ga vratim, nikad ni jedan dan nisam zakasnila sa plaćanjem rate. A pored mog posla, išla sam da čistim kafiće, lekarske ordinacije, kuće... Radnju bih zatvorala u sedam, osam sati uveče, otišla da očistim kafić, ustajala sutra u četiri ujutro, očistila drugi kafić i dolazila da radim. Tih pet godina je bila baš velika borba, ali, uspeli smo da izađemo iz krize.
Niko od troje dece nije nastavio da se bavi obućarskim zanatom. Ćerka Živka radi na brodu u Americi, stariji sin Marko je pokušavao, „ali mu nije išlo od ruke, za to čovek mora da se rodi“, a mlađem sinu Vukoju je išlo, ali nije bio voljan, „nije imao ljubavi prema tom poslu“.
- Nisam htela da utičem na decu da rade nešto što ne vole. Nema uspeha ako čovek radi nešto što ne želi, nikada ne može da ga odradi kako bi trebalo.
Dragica kaže da ne razume ljude koji samo sede kod kuće i kukaju kako su teška vremena, kako nemaju posao, a ne preduzimaju ništa.
- Jesu krizna vremena, ja radim posao u kom uvek neki dinar kapne, u poslednje dve godine to nije ono što je nekad bilo, ali, kapne... Ima mnogo toga što može da se radi, a nijednog posla koji je pošten čovek ne bi trebalo da se stidi. Ako hoćete da radite, naći ćete posao, samo treba zasukati rukave.
Najveći ponos joj je što je decu izvela na pravi put, što im je usadila radne navike i što su postali čestiti ljudi - To ne može da se opiše, to je nešto ogromno, moj najveći uspeh, kaže kroz suze.
Pre tri godine u Dragičin život je ušla još jedna radost, unučica Elena, „divno stvorenje koje joj je podmladilo dušu“.
Nesalomljiv duh ove žene možda ponajbolje opisuje situacija u kojoj se našla kad je otišla u bolnicu zbog rutinske operacije, koja se iskomplikovala. Dobila je sepsu i život joj je visio o koncu. Lekar joj je rekao da „očigledno nije bilo suđeno da ide gore“, a ona kaže - Pobedila je volja, želja za životom, da ostanem i da se borim.
M.Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
