U životu je najvažnije pronaći ravnotežu

Izgledaju kao odrasli mladi ljudi, zvuče kao odrasli mladi ljudi, a nemaju još ni 15 godina. Milica Damnjanović, Tijana Simeunović i Petar Jelić, osmaci iz OŠ „Nikolaj Velimirović“ su još jedno upozorenje za nas odrasle: ne potcenjujte decu! Dan im je počeo rano jutros, a završiće se večeras. Redovna nastava, dodatna nastava, pripremna nastava, takmičenja. Uz to, Petar trenira kajak, Tijana odbojku. Pitam se da li oni spavaju?!
Straničica: Drugo polugodište osmog razreda, počelo je odbrojavanje. Jeste li pod pritiskom?
Petar: Svi smo pod pritiskom. Matura, prijemni, obaveze, treninzi... Prošle godine sam u kajaku bio drugi u državi. Stvarno ne znam kako ću ove godine sve postići.
Milica: Redovno sam učila i imam dobre ocene, ali prosto ne može sve u glavu da stane... Kao da moram da izbacim jedan deo, da bi ovo ušlo u glavu! Pri tom mi se stalno čini da zaostajem u redovnim obavezama.
Straničica: Kako porodice to podnose?
Tijana: Ne iz loše namere, ali nekad nas i oni pritiskaju. Moja sestra sad treba da upiše fakultet, pa se prepiremo kojoj je lakše, kojoj je teže. U stvari su i naši roditelji pod dvostrukim stresom, obe nas čekaju ispiti, znam da im nije svejedno.
Milica: Mojima je važno da upišem ono što volim, zbog mene, znaju koliko mi je stalo.
Petar: Roditelji k“™o roditelji ““ uči, uči, uči...
Straničica: Da li svako ko vredno radi od vršnjaka dobije etiketu „štreber“? Čini mi se da i to stvara pritisak.
Milica: Ima toga. Mislim da je to potpuna glupost! Šta ja imam od toga što ću da se nerviram? Ne želim da se odreknem onoga što želim da postignem u životu zbog toga što mi se neko ruga. Da, bude mi krivo, ali se trudim da ne obraćam pažnju na to.
Tijana: Trudim se da ne obraćam pažnju. Nije mi baš jasno zašto je sramota ili glupo truditi se i učiti, zato što imaš neki svoj plan, neki svoj cilj.
Petar: Moram da kažem da u našem odeljenju toga, u stvari, nema. Svi smo dobri đaci i svi ulažemo mnogo truda.
Straničica: Da ste vi neka vlast, kako biste organizovali ovaj prelazak između nižih i viših razreda?
Petar: Mislim da treba pogledati sistem koji postoji u Petnici. Na primer, ima 5 predavanja u toku dana. Neka su obavezna, a ostala biraš u skladu sa svojim interesovanjima. Tako bi nekako moglo da se organizuje ““ odrediti broj bodova, ali dozvoliti nam da sami biramo kako ćemo prikupljati te bodove.
Milica: Sutra treba pola života da provedemo na poslu. Važno je da volimo to što radimo i da od početka imamo priliku da idemo ka onom što želimo.
Straničica: Vredi li sav taj trud koji ulažete?
Milica: Sigurna sam da vredi. Ne želim da, kad odrastem, prebacujem sebi e, samo da sam u ovo više ulagala, ili da sam ono uradila, sad bih mogla to-i-to! Želim da dam svoj maksimum. Neću da patim ni što nisam dovoljno uživala u ovim danima, hoću i da uživam, da lenčarim... U životu je najvažnije pronaći ravnotežu.
Tijana: Trud se isplati. Imam neku viziju svoje budućnosti i želim da idem ka tome.
Straničica: Svi ste uspešni, a svi ste mi rekli da, između ostalog, volite da se relaksirate na društvenim mrežama. Hajde da utešimo roditelje koji ovo čitaju, pa kažemo da je moguće i jedno i drugo?
Tijana: Bez obzira koliko učimo, roditeljima uvek izgleda da previše visimo na internetu. Napraviš pauzu, malo vidiš šta se zbiva, a oni: „Opet si na telefonu!“
Milica: Daaa, učiš više sati, baciš pogled na telefon, eto njih. I još kažu: „Eto zašto si umorna, stalno si na telefonu! Nisam umorna što sam provela deset sati u školi, nego zato što sam na telefonu... Nije tačno da samo buljimo u ekrane, da ne volimo da se družimo. Nije naša generacija načisto otupela! Mi smo jednostavno navikli da budemo stalno u kontaktu.
Petar: Ne samo to. Mislim da odrasli ne vide da su društvene mreže i korisne, da nisu samo gubljenje vremena. Imamo svoje grupe, pomažemo oko domaćeg, ako nekom nešto treba. Po pravilu, roditelji primete kad smo na telefonu, ne kad učimo.
Tijana: Da, da. Ako smo napeti, umorni, ako lošije vidimo: kriv je telefon! U stvari: ili telefon ili pubertet! Znate ono: šta ti je, nisi bila takva... Ako sam malo nervozna ““ ti si u pubertetu!
Milica: To nam je sudbina. Ili smo na telefonu, ili u pubertetu.
Straničica: Takvi smo mi roditelji. Uglavnom vidimo samo ono što nas brine. Koja je, po vama, formula za uspeh?
Milica: Balans. Ne preterivati ni u učenju ni u lenčarenju. Važno je da shvatimo da je to naš život. Roditelji mogu da nas usmere, ali stvari su u našim rukama. Talenat je važan, olakšava stvari, ali važno je da se celog života uči. Ne možete biti dobri u onome što radite ako prestanete da učite.
Petar: Važno je pronaći sebe. Ovo je ipak Srbija, pa i nije baš sve u našim rukama. Ako ne pronađeš sebe, još je teže. Ne može svako da završi fakultet, ali važno je da bude svoj. Važan je talenat, trud i podrška porodice.
Tijana: Važan je rad, trud da budeš što bolji. Ako si uporan, ako veruješ da možeš, sve ćeš moći da postigneš.
Straničica: Koja je vaša poruka odraslima koji imaju osmake kod kuće?
Milica, Tijana, Petar: Podržite ih, bolje nego da ih opominjete. Razgovarajte sa njima, čujte šta misle. Nije poenta da uradimo ono što nam narede. OK, jesu stariji, iskusniji, ali ne treba da nam nude uvek svoja rešenja, treba da nas pitaju šta mi mislimo. Možda može da se pronađe neka sredina.