Кривина у огледалу
Правда за Пинк, Хепи, Информер...
Подигла се кука и мотика у протеклих неколико дана на одлуку другопласираног са градских избора у Београду Драгана Ђиласа да се лиши присуства телевизија Пинк, Хепи, Студио Б и редакција Информера, Српског телеграфа и Алоа.
Морам одмах на почетку да кажем да је и мене ова прича мало располутила. Као новинар, тешко ми је да разумем било какве границе, баријере, ограничења са било које адресе да долазе. Исто тако, као новинар, тешко ми је да на појединце гледам као на колеге када раде то што раде. Ајде да се подсетимо неколико детаља који могу да илуструју ову тврдњу.
Сетимо се једног од најдрастичнијег примера – Оливера Ивановића. Тај Пинк је у својој продукцији, не знамо да ли је и идеја била њихова, направила и емитовала скандалозан спот против покојног Оливера. Назвала га страним плаћеником, издајицом и сарадником „шиптарског режима у Приштини“. Релативизовали су, такође, неколико паљења Оливерових аутомобила, као и убиство његовог кума. Нико се није побунио. Ћутали су са сагнутом главом и учествовали у нечему од чега тешко шта може да буде прљавије. А, онда је, два и по месеца касније, Оливер убијен мучки и са леђа. Телевизија Пинк се прва сврстала у ред бранитеља лика и дела покојног Оливера. Из свег гласа је у својим програмима омаловажавала опозицију која се дрзнула да пита како је могуће да га они сада бране, а директно су му цртали мету на челу. Ниједног тренутка нису одговорили на ту чињеницу. Неки други уместо њега рекли су да је то било у кампањи, а у кампањи је све дозвољено.
Други случај је, на срећу, бенигни. Бејаше они избори крајем године у Пећинцима. Неки локални СНС моћник је улетео у двориште објекта у којем је организовано гласање, насрнуо на члана Демократске странке који је снимао телефоном шта се дешавало, отео му тај исти телефон, а онда га бацио. Неколико минута касније, тај исти насилник се појавио у програму ТВ Пинк и свих осталих Вучићавизија, и причао како су га активисти ДС напали, тукли, повредили.
Драги пријатељи, то није новинарство, то је подаништво и пропаганда којој је темеље тридесетих година прошлог века урадио један мали човек по имену Јосеф Гебелс. Оно што су Ђилас и екипа доживели од тих медија, то је посебна прича. Ја бих их само једно питао. Ако су толики лопови, ако су се толико накрали, зашто су још на слободи? То питање никако да чују истоветни гости и саговорници ових медија, и исто тако, никако да дају тај одговор без да их неко и пита. И можда још једно потпитање – како их занима друга страна? Ја се убих да дођем до саговорника из редова СНС, али они неће да причају, бирају новинаре, пардон промотере.
Ајде да се сви запитамо, како да се боримо против тога? Тешко, знам. Али некако морамо, јер шта год да се деси има у Србији људи који то не могу да схвате, прихвате и повинују се. Шта ћемо са нама? Колико год деловао радикалан потез Ђиласа, он је, на крају крајева, неопходан.
Морам одмах на почетку да кажем да је и мене ова прича мало располутила. Као новинар, тешко ми је да разумем било какве границе, баријере, ограничења са било које адресе да долазе. Исто тако, као новинар, тешко ми је да на појединце гледам као на колеге када раде то што раде. Ајде да се подсетимо неколико детаља који могу да илуструју ову тврдњу.
Сетимо се једног од најдрастичнијег примера – Оливера Ивановића. Тај Пинк је у својој продукцији, не знамо да ли је и идеја била њихова, направила и емитовала скандалозан спот против покојног Оливера. Назвала га страним плаћеником, издајицом и сарадником „шиптарског режима у Приштини“. Релативизовали су, такође, неколико паљења Оливерових аутомобила, као и убиство његовог кума. Нико се није побунио. Ћутали су са сагнутом главом и учествовали у нечему од чега тешко шта може да буде прљавије. А, онда је, два и по месеца касније, Оливер убијен мучки и са леђа. Телевизија Пинк се прва сврстала у ред бранитеља лика и дела покојног Оливера. Из свег гласа је у својим програмима омаловажавала опозицију која се дрзнула да пита како је могуће да га они сада бране, а директно су му цртали мету на челу. Ниједног тренутка нису одговорили на ту чињеницу. Неки други уместо њега рекли су да је то било у кампањи, а у кампањи је све дозвољено.
Други случај је, на срећу, бенигни. Бејаше они избори крајем године у Пећинцима. Неки локални СНС моћник је улетео у двориште објекта у којем је организовано гласање, насрнуо на члана Демократске странке који је снимао телефоном шта се дешавало, отео му тај исти телефон, а онда га бацио. Неколико минута касније, тај исти насилник се појавио у програму ТВ Пинк и свих осталих Вучићавизија, и причао како су га активисти ДС напали, тукли, повредили.
Драги пријатељи, то није новинарство, то је подаништво и пропаганда којој је темеље тридесетих година прошлог века урадио један мали човек по имену Јосеф Гебелс. Оно што су Ђилас и екипа доживели од тих медија, то је посебна прича. Ја бих их само једно питао. Ако су толики лопови, ако су се толико накрали, зашто су још на слободи? То питање никако да чују истоветни гости и саговорници ових медија, и исто тако, никако да дају тај одговор без да их неко и пита. И можда још једно потпитање – како их занима друга страна? Ја се убих да дођем до саговорника из редова СНС, али они неће да причају, бирају новинаре, пардон промотере.
Ајде да се сви запитамо, како да се боримо против тога? Тешко, знам. Али некако морамо, јер шта год да се деси има у Србији људи који то не могу да схвате, прихвате и повинују се. Шта ћемо са нама? Колико год деловао радикалан потез Ђиласа, он је, на крају крајева, неопходан.
Ненад Кулачин
Најновији број
18. април 2024.
