Кривина у огледалу
Зоран и господин Ђинђић
Прошло је 15 тешких година од када је мучки убијен први демократски премијер Србије. Од тог 12. марта 2003. године до 12. марта 2018. протекло је много узалудних дана. Како за нас, тако и за државу. Сви владари у ових 15 година су показали да су недостојни идеје за коју се залагао Зоран Ђинђић.
Највећи апсурд у целој овој трагедији је идеја актуелног председника Србије, изречена још док је седео у фотељи покојног Ђинђића, да се Зорану у част подигне споменик. Подсећамо да се тај наш председник хвалио тиме како се поштено напио када је убијен Ђинђић. Можда да споменемо и то да данас Ђинђићу споменик подиже исти онај који је прелепљивао табле са именом Булевара Зорана Ђинђића налепницама са именом генерала Ратка Младића. Колико је све то морално, процените сами.
И Зоранови „саборци“ ништа нису бољи. Они који су били на власти нису искористили шансу да Србију учине земљом какву ју је замишљао Зоран. Нису му се ни одужили како треба, сем што су улицама давали његово име. Потпуно су компромитовали све оно за шта се Ђинђић залагао, борио, и на крају дао и живот. Како је која жаба стизала, тако ју је гутао без обзира на њену величину и укус. Ови „његови“ нису хтели, или нису могли, или нису били способни, па су дошли ови што су славили егзекуцију првог српског демократског премијера од краја Другог светског рата.
Ови други „саборци“ који нису по вољи првих „сабораца“ данас Зорана бране на Пинку и Хепију где о Ђинђићу говоре најтеже увреде неки трећи саговорници, из редова оних који су се напијали и славили 12. марта 2003. године. И још дувају у леђа том истом вођи приде. Ето шта је остало од Зорановог завештања.
Социјалисти који су непрекидно на власти скоро 70 година, уз кратку паузу почетком 21. века, брже-боље су похитали да и њихов лидер добије споменик од исте Владе која је издвојила 13 милиона динара за споменик Зорану Ђинђићу. Траже да се и Слободану Милошевићу подигне знамење. Оном човеку који нас је безуспешно водио у четири рата, и веома успешно до највише инфлације и пропасти друштва у новијој историји. Њихово право, али и наше да кажемо истину.
Многи данас о Зорану Ђинђићу говоре као о Зорану и Зокију. Нисам баш сигуран да су га тако звали за живота. Данас када треба га својатају као најбољег другара, као неког ко је у њих имао највеће поверење, заборављајући шта је и ко је све говорио у оно време о човеку којег више нема... За све њих, за све нас, али и за све ове, Зоран је био – Господин Ђинђић.
Највећи апсурд у целој овој трагедији је идеја актуелног председника Србије, изречена још док је седео у фотељи покојног Ђинђића, да се Зорану у част подигне споменик. Подсећамо да се тај наш председник хвалио тиме како се поштено напио када је убијен Ђинђић. Можда да споменемо и то да данас Ђинђићу споменик подиже исти онај који је прелепљивао табле са именом Булевара Зорана Ђинђића налепницама са именом генерала Ратка Младића. Колико је све то морално, процените сами.
И Зоранови „саборци“ ништа нису бољи. Они који су били на власти нису искористили шансу да Србију учине земљом какву ју је замишљао Зоран. Нису му се ни одужили како треба, сем што су улицама давали његово име. Потпуно су компромитовали све оно за шта се Ђинђић залагао, борио, и на крају дао и живот. Како је која жаба стизала, тако ју је гутао без обзира на њену величину и укус. Ови „његови“ нису хтели, или нису могли, или нису били способни, па су дошли ови што су славили егзекуцију првог српског демократског премијера од краја Другог светског рата.
Ови други „саборци“ који нису по вољи првих „сабораца“ данас Зорана бране на Пинку и Хепију где о Ђинђићу говоре најтеже увреде неки трећи саговорници, из редова оних који су се напијали и славили 12. марта 2003. године. И још дувају у леђа том истом вођи приде. Ето шта је остало од Зорановог завештања.
Социјалисти који су непрекидно на власти скоро 70 година, уз кратку паузу почетком 21. века, брже-боље су похитали да и њихов лидер добије споменик од исте Владе која је издвојила 13 милиона динара за споменик Зорану Ђинђићу. Траже да се и Слободану Милошевићу подигне знамење. Оном човеку који нас је безуспешно водио у четири рата, и веома успешно до највише инфлације и пропасти друштва у новијој историји. Њихово право, али и наше да кажемо истину.
Многи данас о Зорану Ђинђићу говоре као о Зорану и Зокију. Нисам баш сигуран да су га тако звали за живота. Данас када треба га својатају као најбољег другара, као неког ко је у њих имао највеће поверење, заборављајући шта је и ко је све говорио у оно време о човеку којег више нема... За све њих, за све нас, али и за све ове, Зоран је био – Господин Ђинђић.
Ненад Кулачин
Најновији број
25. април 2024.
