Интервју: Професор доктор
Миладин М. Шеварлић
Миладин М. Шеварлић
УДРУЖЕНИ И БЕЗ ГМО ПРОИЗВОДА
Професор доктор Миладин М. Шеварлић био је гост Штитараца на иницијативу бившег студента. Говорио је о будућности задругарства, али за Глас Подриња и о “омиљеној теми” генетски модификованим организмима.
-Да ли нам прети генетски модификована храна?
Ја сам аутор текста Декларације о ГМО који је, затим касније са усаглашеним текстом Зелених Србије, усвојен једногласно од стране свих одборника- без обзира на партијску припадност или не партијску ако се ради о групама грађана - у 136 скупштина општина и градова у Републици Србији. То је преко 86 процената локалних самоуправа. То значи да се 7.000 одборника изјаснило против увоза, узгоја, прераде и промета ГМО производа. Нажалост, ја сам као ванстраначки народни посланик предложио и кровну декларацију која се од ове већ усвојене декларације разликује само по једном члану: да се у случају промене Закона из 2009. године о ГМО мора спровести референдум да би се грађани изјаснили да ли су за или против. Та декларација није добила подршку владе госпође Ане Брнабић. У неколико покушаја да је укључим у дневни ред добијао сам између 7 и 11 гласова од стране 250 посланика иако 223 посланика који живе на територији ових 136 градова и општина где је Декларација једногласно усвојена. Поставља се питање кога они представљају? Да ли представљају партијске лидере без чије сагласности не смеју да се изјасне или представљају грађане на чијој територији живе и где би, по демократском принципу, требали да у Народној скупштини представљају њих.
-У Штитару сте због формирања локалне задруге. Зашто је удруживање неопходно?
Да би поспешило економску издржљивост српског сељака - најкраће речено. Ако се не удруже брже ће пропасти, а ако се удруже имају шансу да преживе овај процес либерализације, који је катастрофалан по српску пољопривреду. Послујемо по неконкурентним условима. Под условима нелојалне конкуренције у односу на оне произвођаче из Еврпске уније од којих се увози роба и који имају многоструко веће субвенције у односу на оне које су код нас и са много бољим условима привређивања.
- Која је перспектива задругарства у Србији?
Перспектива јесте да задругари буду власници задруга, а запослени у задругама да буду њихови извршиоци, раде по њиховим налозима. Управни одбор ће чинити искључиво задругари, а не и запослени у задругама. Важно је и да се врати сва имовина која је одузета од задругара после 1953. године, а ја процењујем да се радило о барем пет милијарди евра задружне имовине која је одузета без накнаде у том периоду. Према мојој рачуници од 1960. године до 2012. године, између та два пописа пољопривреде, преко 400.000 хектара задружног земљишта је нестало. Не тврдим да је то све задружно земљиште али евиденција у катастру сигурно може показати како је нестајало задружно земљиште и како је добар део тог земљишта продат тајкунима у бесцење „за тепсију рибе“ у процесу приватизације. То је зато што су многе задруге у процесу интеграције улазиле у општинске и више форме организовања пољопривредних комбината, а онда у процесу реорганизације рађени су деобни биланси и та земља није враћена задругарима. Код нас нису постојали задругари који су правна лица већ искључиво физичка лица. То значи да је сва имовина приватно власништво, а приватно власништво је неотуђиво. Њихови наследници, ако их још има живих, могу то потраживати.
-Постоји закон који уређује задругарство. Да ли је он добар?
Мислим да је направљена катастрофална грешка што Законом о задругама из 2015. године није прописан поступак реституције задружне имовине. То је још једна пљачка сељака која се спроводи, а друга пљачка по мени јесте закидање на аграрном буџету, на минималних пет посто буџетских средстава. Само у овој години закинуто је 5,3 милијарди динара на разделу у буџету Републике Србије. Ако би се семантички тумачио Закон о подстицају пољопривреди и руралном развоју, пољопривредници су остали оштећени за преко 18 милијарди динара. У периоду 2013-2018. године остали су ускраћени за 70 милијарди динара што су два годишња аграрна буџета. Сви говоримо о томе како су закинути пензионери - што је тачно - како су закинути запослени у државним установама, а нико не спомиње пољопривреднике који практично још увек колико-толико, одржавају социјални мир са стабилним ценама барем оних примарних пољопривредних производа. На другој страни имају повећане порезе и дажбине, имају повећане цене инпута о којима нико не води рачуна.
– Већина пољопривредника се жали да монополи диктирају цене и угрожавају пољопривреднике. Како то спречити?
Када су у питању цене, не постоје нигде стабилне цене пољопривредно-прехрамбених производа. Оне су подложне променама у зависности од понуде и тражње, утицаја увозничких лобија али и од климатских услова у појединим годинама. Цена зависи и да ли су пољопривредници удружени или не. Да ли они смањују трошкове своје производње и да ли имају могућности да смање своје цене производње у оваквим условима организованости. Према томе, није једнострано питање да само зависи од монополског положаја. Требало би да се удруже између себе и на тај начин смање утицај монополског положаја увозника и великих трговачких ланаца. Исто тако и да се организују потрошачке задруге које би са овим произвођачким задругама, по принципу солидарне производње и потрошње и онда би избегавали велике ланце. Могли би директно да снабдевају потрошаче путем заједничког умрежавања. Данас смо у селу Штитар које је велико, има око 2.000 становника, а верујем да их има бар још толико који живе у другим градовима Србије. Довољно би било да свако од њих поручи само једну свињу за зиму да му припреми неко од ових мештана, па израчунајте који је то прилив средстава и још уговорена производња. Могли би тако да солидарно послујемо и помажемо мештане.
Општа пракса
Професора Шеварлића дочекало је много бивших студената из региона Мачве. Неки су сада успешни пољопривредници, неки менаџери, а неки и новинари. Како се бивши професор осећа међу њима?
-Поносно мада помало и жалосно што не раде у струци, неки су новинари. Мада је, када треба обављати послове овог типа и када се ради о пољопривреди и селу потребно знање. Ја не мислим баш добро када су у питању новинари општег профила јер видим како је у Влади где су министри опште праксе. Могу да буду лекари по професији, а да воде телекомуникације, трговину и туризам.
ИМА БОЉИТКА У ЗАДРУГАРСТВУ
Штитарцима се обратио и председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић који је нагласио да се виде помаци у удруживању и окупљеним мештанима објаснио како да направе своју задругу.
-Где год се скупи пет лица, колико је потребно за оснивање задруге, значи да је састанак успешан, а данас је у Штитару велики број људи. Има ту помака од доношења Закона о задругама 2016. и мера из 2018. године. Помак је и измењена слика о задругама. Доста се причало како су то пропале институције, остаци неког другог система, застарео начин организовања ...тако да смо таворили у неком претходном периоду. Сада смо дошли до закључка да су и на западу сви организовани по систему задруга, они то зову кооперативе. Нема слободних стрелаца. Ми имамо традицију задругарства 170 година, од оснивања у Војводини. Некада смо били носиоци задругарства у Европи. Морамо да се удружујемо јер је устињеност парцела учинила да су чак и они велики „кап мору“. Ако преговарате са иностраним купцима, они и не разговарају када неко каже да има 50 хектара чак и воћа. То је за њих мало. Ми у Задружном савезу смо донели неке елементе која су кључни: знање, нове технологије, удруживање у задруге и сточарска производња. То је најбитније. Ако се по томе будемо кретали има успеха и напретка и села и државе.
Пољопривредни стручњак Предраг Срдановић је у име Одељења за пољопривреду нагласио да је Град Шабац усвојио мере подстицаја за новоосноване задруге.
Постоје планирана средства за помоћ задругама и задругарима. Ево и сада су се Штитарци окупили на празник Благовести да оснују своју задругу па нека у духу празника буде и све што ће урадити. Протекле године у региону су основане две нове задруге, једна за јагоду и једна за органску производњу, рекао је Срдановић.
На територији града тренутно ради осам задруга, а најављено је још оснивања и нових удруживања пољопривредних произвођача.
У Штитару се, на иницијативу председника савета Месне заједнице, дипломираног агронома и пољопривредника Душана Туфегџића окупило око 100 мештана. Сви су се изјаснили за формирање задруге.
-Да ли нам прети генетски модификована храна?
Ја сам аутор текста Декларације о ГМО који је, затим касније са усаглашеним текстом Зелених Србије, усвојен једногласно од стране свих одборника- без обзира на партијску припадност или не партијску ако се ради о групама грађана - у 136 скупштина општина и градова у Републици Србији. То је преко 86 процената локалних самоуправа. То значи да се 7.000 одборника изјаснило против увоза, узгоја, прераде и промета ГМО производа. Нажалост, ја сам као ванстраначки народни посланик предложио и кровну декларацију која се од ове већ усвојене декларације разликује само по једном члану: да се у случају промене Закона из 2009. године о ГМО мора спровести референдум да би се грађани изјаснили да ли су за или против. Та декларација није добила подршку владе госпође Ане Брнабић. У неколико покушаја да је укључим у дневни ред добијао сам између 7 и 11 гласова од стране 250 посланика иако 223 посланика који живе на територији ових 136 градова и општина где је Декларација једногласно усвојена. Поставља се питање кога они представљају? Да ли представљају партијске лидере без чије сагласности не смеју да се изјасне или представљају грађане на чијој територији живе и где би, по демократском принципу, требали да у Народној скупштини представљају њих.
-У Штитару сте због формирања локалне задруге. Зашто је удруживање неопходно?
Да би поспешило економску издржљивост српског сељака - најкраће речено. Ако се не удруже брже ће пропасти, а ако се удруже имају шансу да преживе овај процес либерализације, који је катастрофалан по српску пољопривреду. Послујемо по неконкурентним условима. Под условима нелојалне конкуренције у односу на оне произвођаче из Еврпске уније од којих се увози роба и који имају многоструко веће субвенције у односу на оне које су код нас и са много бољим условима привређивања.
- Која је перспектива задругарства у Србији?
Перспектива јесте да задругари буду власници задруга, а запослени у задругама да буду њихови извршиоци, раде по њиховим налозима. Управни одбор ће чинити искључиво задругари, а не и запослени у задругама. Важно је и да се врати сва имовина која је одузета од задругара после 1953. године, а ја процењујем да се радило о барем пет милијарди евра задружне имовине која је одузета без накнаде у том периоду. Према мојој рачуници од 1960. године до 2012. године, између та два пописа пољопривреде, преко 400.000 хектара задружног земљишта је нестало. Не тврдим да је то све задружно земљиште али евиденција у катастру сигурно може показати како је нестајало задружно земљиште и како је добар део тог земљишта продат тајкунима у бесцење „за тепсију рибе“ у процесу приватизације. То је зато што су многе задруге у процесу интеграције улазиле у општинске и више форме организовања пољопривредних комбината, а онда у процесу реорганизације рађени су деобни биланси и та земља није враћена задругарима. Код нас нису постојали задругари који су правна лица већ искључиво физичка лица. То значи да је сва имовина приватно власништво, а приватно власништво је неотуђиво. Њихови наследници, ако их још има живих, могу то потраживати.
-Постоји закон који уређује задругарство. Да ли је он добар?
Мислим да је направљена катастрофална грешка што Законом о задругама из 2015. године није прописан поступак реституције задружне имовине. То је још једна пљачка сељака која се спроводи, а друга пљачка по мени јесте закидање на аграрном буџету, на минималних пет посто буџетских средстава. Само у овој години закинуто је 5,3 милијарди динара на разделу у буџету Републике Србије. Ако би се семантички тумачио Закон о подстицају пољопривреди и руралном развоју, пољопривредници су остали оштећени за преко 18 милијарди динара. У периоду 2013-2018. године остали су ускраћени за 70 милијарди динара што су два годишња аграрна буџета. Сви говоримо о томе како су закинути пензионери - што је тачно - како су закинути запослени у државним установама, а нико не спомиње пољопривреднике који практично још увек колико-толико, одржавају социјални мир са стабилним ценама барем оних примарних пољопривредних производа. На другој страни имају повећане порезе и дажбине, имају повећане цене инпута о којима нико не води рачуна.
– Већина пољопривредника се жали да монополи диктирају цене и угрожавају пољопривреднике. Како то спречити?
Када су у питању цене, не постоје нигде стабилне цене пољопривредно-прехрамбених производа. Оне су подложне променама у зависности од понуде и тражње, утицаја увозничких лобија али и од климатских услова у појединим годинама. Цена зависи и да ли су пољопривредници удружени или не. Да ли они смањују трошкове своје производње и да ли имају могућности да смање своје цене производње у оваквим условима организованости. Према томе, није једнострано питање да само зависи од монополског положаја. Требало би да се удруже између себе и на тај начин смање утицај монополског положаја увозника и великих трговачких ланаца. Исто тако и да се организују потрошачке задруге које би са овим произвођачким задругама, по принципу солидарне производње и потрошње и онда би избегавали велике ланце. Могли би директно да снабдевају потрошаче путем заједничког умрежавања. Данас смо у селу Штитар које је велико, има око 2.000 становника, а верујем да их има бар још толико који живе у другим градовима Србије. Довољно би било да свако од њих поручи само једну свињу за зиму да му припреми неко од ових мештана, па израчунајте који је то прилив средстава и још уговорена производња. Могли би тако да солидарно послујемо и помажемо мештане.
Професора Шеварлића дочекало је много бивших студената из региона Мачве. Неки су сада успешни пољопривредници, неки менаџери, а неки и новинари. Како се бивши професор осећа међу њима?
-Поносно мада помало и жалосно што не раде у струци, неки су новинари. Мада је, када треба обављати послове овог типа и када се ради о пољопривреди и селу потребно знање. Ја не мислим баш добро када су у питању новинари општег профила јер видим како је у Влади где су министри опште праксе. Могу да буду лекари по професији, а да воде телекомуникације, трговину и туризам.
Штитарцима се обратио и председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић који је нагласио да се виде помаци у удруживању и окупљеним мештанима објаснио како да направе своју задругу.
-Где год се скупи пет лица, колико је потребно за оснивање задруге, значи да је састанак успешан, а данас је у Штитару велики број људи. Има ту помака од доношења Закона о задругама 2016. и мера из 2018. године. Помак је и измењена слика о задругама. Доста се причало како су то пропале институције, остаци неког другог система, застарео начин организовања ...тако да смо таворили у неком претходном периоду. Сада смо дошли до закључка да су и на западу сви организовани по систему задруга, они то зову кооперативе. Нема слободних стрелаца. Ми имамо традицију задругарства 170 година, од оснивања у Војводини. Некада смо били носиоци задругарства у Европи. Морамо да се удружујемо јер је устињеност парцела учинила да су чак и они велики „кап мору“. Ако преговарате са иностраним купцима, они и не разговарају када неко каже да има 50 хектара чак и воћа. То је за њих мало. Ми у Задружном савезу смо донели неке елементе која су кључни: знање, нове технологије, удруживање у задруге и сточарска производња. То је најбитније. Ако се по томе будемо кретали има успеха и напретка и села и државе.
Постоје планирана средства за помоћ задругама и задругарима. Ево и сада су се Штитарци окупили на празник Благовести да оснују своју задругу па нека у духу празника буде и све што ће урадити. Протекле године у региону су основане две нове задруге, једна за јагоду и једна за органску производњу, рекао је Срдановић.
На територији града тренутно ради осам задруга, а најављено је још оснивања и нових удруживања пољопривредних произвођача.
У Штитару се, на иницијативу председника савета Месне заједнице, дипломираног агронома и пољопривредника Душана Туфегџића окупило око 100 мештана. Сви су се изјаснили за формирање задруге.
Најновији број
25. април 2024.
