ОЛИМПИЈСКИ СНОВИ, ШАМПИОНСКА РЕАЛНОСТ

Још у време окупације 40-их година “чивијаши” су уживали у борбама, а воле их и осам деценија касније. Основ трајања су младе снаге, а пуно право да се назове њиховим предводником има ас Мачве и репрезентативац Семиз Пиња Аличић.
- Почео сам са осам година да тренирам, од девете сам у “Мачви” од када ме вештини обучава Слободан Слоја Митровић. Мало сам тренирао фудбал пре бокса, али сам од старта био несигуран да је то прави избор и после једне утакмице увидео сам да желим нешто друго. Са дугом породичном традицијом у боксу, знао сам где желим да се окушам – присећа се јуниорски репрезентативац Србије.
Чари бокса пронашао је у индивидуалности као шанси да буде сам “кројач” успеха или неуспеха.
- У колективним спортовима можете да будете изврсни, а опет да се догоди пораз, сувише зависите од других, у боксу сте сами, све од вас зависи, све су очи упрте ка вама и на то гледам као мотивацију. Побеђујем, губим, али знам да сам заслужан или кривац само ја.
Једно од неписаних правила бокса је да се најважније ствари науче у првих месец дана, а све остало је надградња и усавршавање. Од првог тренинга до првог меча Аличића (уколико се изузму уводне борбе) протекло је шест месеци. Убрзо су таленат и рад донели титуле. Четири пута је био шампион Војводине, шест пута узастопно првак Србије, прво као пионир, потом школарац и сада као јуниор. До сада је боксовао 50 борби, у 42 је славио, осам пута је спортски честитао ривалу.
- Памтим већину својих мечева, али увек издвајам једну победу, ону против Радуа (Кикинда) који ме је неколико недеља раније победио, али и пораз у полуфиналу Првенства Војводине 2014. од Нермина Ајетовића, данас мог доброг друга и цимера на припремама репрезентације.
Наравно, успехе су приметили и репрезентативни тренери, те је убрзо Аличић постао репрезентативац са искуством једног Европског првенства, два међународна такмичења у Русији и Светског купа нација у Врбасу.
- Прве године сребро, наредне злато у Русији, био сам други у Врбасу, сваки турнир је укључивао неколико борби и то ми је драгоцено искуство. Загреб и Европско за школарце ми нису остали у лепом сећању. Поражен сам у осмини финала, али сам имао проблема са патикама које су “летеле” по рингу, практично нисам могао стати у гард, два, три пута сам падао клизајући се, зато сам добио и опомену. У октобру учествујем на Европском јуниорском у Русији и заиста верујем да могу до медаље.
Кроз целу каријеру ради са Слободаном Митровићем, повремено сарађује са Љубомиром Марјановићем, као и тренерима репрезентације. До сада није имао проблем да се привикне на честе промене у националном тиму.
- Привикнем се после неколико дана, једино је пред ЕП у Загребу био систем од три тренинга дневно где се нисам добро осећао. Имам свој циљ, знам колико је тренинг важан. Сви радије спарингујемо, али и џак је јако важан, трчање јесте мање занимљиво, но кондиција може бити кључна за успех. Исцрпљујуће је скидање килограма, но све је то део успеха, сваки савет је драгоцен и све се трудим да прихватим и укључим у свој рад.
Аличић се већ профилисао као дефанзивни боксер који иницијативу препушта ривалу, а узвраћа убитачном контром. Васил Ломаченко и Мејведер су борци којима се диви, но нема дилему који бокс му је дражи.
- Аматерски пре професионалног, то је дефинитивно. Много је чистији, више долази до изражаја тактика, техника, размишљање. Код професионалаца је много више удараца, “прљавих” поступака.
Бокс је више од спорта за Семиза, љубав, страст, но никада не заборавља образовање. Одличан је ђак у Економској школи, пре тога исти општи успех чувао је и у “осмолетки”.
- Нема примарног, трудим се да се посветим и школи и спорту. Ујутру трчање, после учење, школа, потом тренинг, касније учење и то је већ навика код мене. Буде времена и за игру и за дружење. Имам велику подршку породице у свему и то ме носи. Желео бих да после средње упишем и факултет.
Спортски снови се своде на једно.
- Сањам наступ на Олимпијским играма, то би био врхунац и испуњење сна, достизање подсвесног циља још од првог тренинга.