Гладан, жедан, згрчен

Замислите колико је неко уложио напора, труда и енергије не би ли сервирао шницлу за астал нашег председника, а да дотични неће ни да је окуси? Стварно није у реду. Ни према шницли, ни према домаћици вечере, случајно Ангели Меркел, најмоћнијој жени данашњице.
Највећи проблем у овој причи није, наравно, шницла. Не сумњамо да је она, под један, врхунског квалитета, и под број два – маестрално припремљена и сервирана. Проблем је у оном великом броју грађана Србије који верују да наш председник не може да једе због грча. Згрчен је због ситуације која га је притисла. Наше надљудско биће, ванвременско и ванземаљско створење од муке не може да једе, а Бога ми, изгледа ни да пије.
Па, када је могао један други председник, додуше пре него што је постао председник, да штрајкује глађу и жеђу, што не би могао и он. Имао је добру обуку. Био је код оног осуђеног ратног злочинца на вишегодишњој обуци, да не кажемо терапији, па се стекао имунитет на глад и жеђ. Несрећни Тома није пио ни воду, а овај за сада бојкотује само дуњевачу. А, народ верује да толику жртву подноси један надчовек како би свима нама било боље. А, онда је дошао мрмот и упаковао чоколадицу.
Тако то бива у земљи Србаља. Неспособни да сами мислимо, увек нам је потребан неко у кога ћемо да се кунемо и ко може да нам прича шарене лаже у које верујемо попут Питагорине теореме. Сутра да стане пред грађане Србије и да онако гладан, жедан и згрчен каже како је земља равна плоча, има да му сви верују. Ко не поверује одмах, повероваће када тада, јер на тој плочи неће бити места за њега неверника. Убедиће нас тако гладан, жедан и згрчен да смо победили на Косову, да је свакодневно на вези са Ангелом Меркел, а да Трампа мало хлади, да нам је плата 500 евра, да је метро прорадио јуче, да је Вулин служио војску и добио значку примереног војника, да смо прваци света у фудбалу. Убедиће нас и у то да му је брат и цела фамилија гладна и жедна и да немају ни за кикирики, а о грчу да и не говоримо.
Зато смо ту где јесмо, и нико нам други није крив. Ни Америка, ни ЕУ, ни злотвори из Велике Британије, ни Руси који нам стално помажу, али нам не иде, итд. Некада стварно треба да ставимо прст на чело и да схватимо да једино ко је у овој причи гладан, жедан и згрчен, нажалост, је народ, а тако ће по свој прилици бити - ихахај.